Трагом надања (Милица Шејић)

СРЕЋА

Признај, драго ти је што си ме срео

Признај, драго ти је што си ме срео,
Иако овде, иако на трен,
И одолео ниси дотаћи ми руку,
Иако од додира њеног
Не дрхтиш као пре.
 
Признај, желео си раширити руке
И мириса моје косе осетити чар,
Пожелео си поново, признај себи,
Да загрљај топли добијеш на дар.
 
Признај, драго ти је
Што си украо ми осмех,
Што је смисао добио твој дан,
Помислио си само, када бих хтела
Све до последњег теби да дам.
 
И признај, пратио си кораке 
И дивио – како весело се крећем,
Па начас заболи
Што се у даљини губим,
А назад више не окрећем.
 
Признајем, драго ми је што сам те срела
Иако овде, иако на трен.
И још у мени гори тај поглед,
Помало страствен, помало снен.

Неповрат
 
Одлазим трагом својих снова, својих надања
Одричем се празних жеља, пустог маштања
Одлазим трагом свог срца, не ината
Отворих очи, угледах светло.
Живот ми нова отвара врата.
 
Одлазим свесно, одлазим тихо
Нема кајања и нема буке
Нечија душа се радује мени
Због мене дрхте нечије руке
Одлазим брзо, приметити нећеш
Док се моја сенка губи у даљини
Док неко чека, минуте броји
Само да дише у мојој близини.
 
Одлазим сигурна – повратка нема.
Подигни главу. 
Можеш да издржиш.
 
Ако се икада упиташ зашто
Умео ниси да ме задржиш. 
 

Сањар
 
Шта је човек који жели, 
Док се жеље само множе,
Он на живот чека довек, 
Кад да жели само може.
Шта је човек који сања,
Ако пут до снова не разуме,
Срећа бива све мања и мања,
Кад да сања само уме.
Шта је човек који машта,
Пуста је без труда машта сва,
Нека себи онда прашта,
Кад да машта само зна.

Мајка

Из једних груди се отме уздах,
Када се тужно мој поглед спусти.
Кад потекну капи што руже ми лице,
Хитро их бришу свилом ткани прсти.
 
Једне су ноге довољно храбре
Да газе преко трња и стакла.
Ухвати ме за руку, буде мој водич,
Кад видик мути ми магла.
 
Једно срце од среће порасте, 
Када се осмех преко лица развије.
Загрљајем топлим, речима нежним,
Бесповратно бриге разбије.
 
Једна душа у души ме чува,
Сва од љубави, идилична.
И кад се склопе очи, камење драго,
Мајчинска је љубав једина и вечна!

Милица Шејић рођена је 2. 11. 1996. године у Великом Головоду код Крушевца. Завршила је Основну школу Јован Јовановић Змај у Мудраковцу, а потом и средњу медицинску школу. Током школовања забележила је изврсне резултате како из области образовања тако и на културном плану. На свечаности Змајевци као змајеви у својој основној школи гостовала је више пута као млада песникиња којом се њена, тада већ бивша, школа поноси. 

На вечерима Књижевне омладине у организацији Драгослава Ђорђевића, професора књижевности у крушевачкој Гимназији, учествовала је као млада песничка нада града Крушевца. 

Током претходних година учествовала је на бројним конкурсима и забележила завидне резултате.

Милица је млада, перспективна, топла девојка која у поезији уочава начин да се искаже и да своја осећања усмери у правом смеру, свесна тога да је пред њом много успешних година!

Биографију написала: Мирјана Гашић, професор Српског језика и књижевности.