Када заволиш дубину, површина постаје монотона.
Тама некада бива јача од светлости. Свако има свој терен игре.
Онолико колико је потребно шахисти да начини потез, два. Толико потребно је људском уму да начини грешку коју ће назвати ултиматум.
Уметност је карактеристика човекове душе, душа уметника крије непроцењиве дубине.
Као што мастило на папиру траг остави, јер га поседује. Дође тренутак када мастило разлије се, а папир добије назив плаветнило света. Ипак и када избледи припада. Тако и ми бледимо, само наш је отисак увек исти, дише.
Раздобље између људи стварају људи.
Када пустимо оно што наш мир у немир претвара и скинемо ланце тешке. Ми се слободом хвалити можемо.
Птица жељна слободе у кавезу никада неће бити срећна.
Долазиш ми као грех који понавља се хиљаду и један пут. И који остаје хиљаду и једну ноћ.
Море своје шкољке никада не преболи.
Долазак је попут порока, а одлазак попут навике.
Аутор: Јована Ђокић