*
Ја бих да украдем речи туђе
Да их препишем само
Ја бих и да урадим нешто много луђе
Да некако доспем до тамо
Али напољу звезде гризу
Ноћ уједа и мрзне
Путеви се ређају у низу
Али стопало неће да се дрзне
Живим као огромна кукавица
На дрвету у гнезду
Имам покидана крила, ко бајаги птица,
И скоро целу једну озеблу звезду
А желим, о, колико желим преко
Нешто моје, нешто наше
Све су ми жеље далеко
А даљине ме плаше
Гајим амброзију и самониклу траву
Испуњавају небо цело
Трпам себи луде идеје у главу
И молим се да их не спроведем у дело
Туширам се једино у плићацима океанским
Изигравам посебно нежну пахуљицу
А будим се са речима дрским
и са неколико суза на лицу
Са жељом још већом
И љубавном несрећом
Кријем се само у јутро, подне и вече
Штитим своје суве жеље
И стихове недорече…
Маштање (акростих)
Себично бих те имала, кад би био све моје
Али мору попут тебе суђене су реке
Њима ћеш ти одавати своје плаве боје
А ја ћу још сањати твоје обале далеке
Ружу ми шаљеш што је праве лед, снег, киша
Емоција моја до тебе се чује
Њихова се жуборност за час утиша
Енергија слане воде не утихњује
Човек пева
Далеко си, моја прозебла вечерња звездо.
Једва да памтим твоје трошне стреје.
Сећам ли се како је изгледало моје гнездо
Када је срце моје већ заборавило да се смеје?
Немој мислити да сам сада пун горчине.
Умем понекад чежњиво да пиљим у њихове реке.
И тада ова сета у мојој души малчице мине,
Али твоје лепоте ми још увек остају далеке.
Ја се не мењам, само постајем луђи.
Још увек сам са вином најбољи друг.
Слагаћу те и рећи да ми не смета свет туђи.
Прећутаћу ти како ноћу сањам да се вртим укруг.
Не уме срце ништа као тебе да љуби.
Још увек метеорима надењујем име твоје.
Ниси ме научила да ћутим када ми се покажу зуби
Зато понекад, случајно, изгубим из очију све боје.
Тражим место где је наша мисао просута.
Свака реч о теби, Топлице, мене слама.
Душа ми свакодневно негде теби лута
Зато ти градим једну велику кулу од песама.
Не знам шта се то вечерас у мени пробудило
Па видим тебе где на главама као човек певаш.
Нисам пио, само ме вуче неко моје лудило
Па те видим баш овде како на мене очима севаш.
Зашто ме баш сада, у ове скоро па ситне сате,
Твоја непостојана појава са ивице света гура?
Нисам ја од оних што умеју твоје стопе да прате.
Ти час будеш залазак сунца, час бура.
Милим. Далеко си, моја загасита звездо падалице.
Ја сам у свету где се ништа не подразумева.
Како сад да се навикнем и заљубим у твоје лице
Када оно као човек из мене прикривено пева.
Биографија аутора:
Наталија Павличевић рођена је 19. 4. 2003. у Прокупљу. Основну школу завршила је у Блацу, где тренутно похађа гимназију. Своју прву песму написала је у селу на љуљашци са својих пет или шест година. Верује једино у науку и уметност јер свет који виде очи је превише сив, а свет који види душа је превише шарен. До сада је написала преко 400 песама. Поред поезије Наталија пише песме у прози, приче и драмске текстове. Добитница је награда на многобројним литерарним конкурсима за поезију. Жеља јој је да једног дана објављује своје збирке песама и верује да ће у томе успети.