Ход јелена кроз Долину јоргована
Адреса цветних поља записана у вековнику
прошлих дана, латица
одлетела ниједна није лепота сада
трепери и прави животни ореол.
Сат се не чује застале казаљке
пред анђеоским пространством тим
река мелодију одмах преточила у
ход јелена кроз Долину јоргована
где остају игре боја
актери познати, сунцем оквирени.
Роса се на длану појавила
капи лагано нестају као
азбучник малих ветрова.
Рубин са прста спао
облак потамнели око прекрива
вишње у руци зру
хаљина бела у пољу чека
боја за веренике избледеће брзо
ако звезде алеју не посете.
Добош се огласи, нови проломи се звук
одјекну крик птице мале
ветар измеша гласове те.
Албум старих слика отвори се
накит прекривен прашином
руменој зори не показа се.
Етикете непознате изронише
прекрише светлост која се просипа
избројати комаде различите
бројне, заборављене, сасвим остављене
дане дуге на којима се наталожи истина
све боје дуге не могу је изменити
ни ластиним летом улепшати.
Сребром сати се не ките, они
играчке нису. Чији су то гласови
море узбуркали, таласе подигли
експедицију у погрешном правцу упутили
рачун пун резова испоставили.
Темеље пољуљали да рушевине створе
саднице покидали које су изданци дугиних боја
Искорак ка обали које нема.
Бројеви се нанизали као километри
збир од трновитих ружа прескочити
иселити се од базе гласова тих.
Емисију нову ко зауставља
сурово време или преки погледи.
Адреса цветних поља записана у вековнику
Долине јоргована којом јелен ходи
извор нови који као
лампа светли коју треба очувати
када бура се јави.
Бисерна шкољка тајну чува
ехо само један препознаје
невреме што пре нека прође
ајкуле нека забораве пут овај
тајне откључати нека и оне
сунце угледају прикуцане
ексерима с кичмом савијеном нек рашире руке за лет
да се припреме. На сваком балону
адреса иста, не није грешка
дани се нанизали као бисерне перлице на огрлици
Осмех озари лице пред новим
мостом који нити срца има. Хук реке мелодију доноси
аплауз дочека прве акорде
слику цветних поља и ход јелена из Долине јоргована.
Све боје ноћи
Траже се срца кроз капије морске
И наранџасте цветове који
Окићени стоје.
Један глас прати
Други, ко авион птице мале.
Звоне звона кроз сребрне ноте и
Оквир огледала, кроз снове на
Испруженом длану и спојеним
Јасним погледима.
Окреће ветар све боје ноћи у очима
Окреће ветар малене речи и велике жеље, све
Спојене сате и лепе дане љубави…
Морем плови један мали брод
Море је широко, боја је ока
Радосног,
Плес на таласима
Акцију нову ствара и бисерну
Шкољку експлозивно отвара.
Један поглед у другом стоји
Очи боје дуге
Спојене сан велики живе,
Чекају своје трептаје
све боје ноћи са звезданог длана.
Одлазе возови
Гасе се светла у граду док
Људи одлазе
Остављају све снове
Неостварене, остављају
Сећања на прве кораке
Одлазе возови, односе
Сећања, бришу се границе,
Слике тешке пролазе
Као робови у ланцима
Људи одлазе
Гитара на плочнику сведок
Је тог времена
Одлазе возови, односе
Сећања, срце плаче на
перону док људи одлазе.
Тамни облаци прекрили су
Сунце, не види
Се свитање док људи одлазе остављају песме
Неиспеване, остављају
Само сећање на ноте исписане
Црне птице, прекриле су град
Оплакују дане прошле
Док људи одлазе и
Остају куће празне
Остављају прозоре отворене
Да Небо се спусти и греје
Хладне зидове.
Мрвице
Мрвице се и птицама остављају
Речи које имају двоструко значење
Тај оклоп када те сузе одају
Ветар односи све
Ехо само згажене снове преноси Та
реч коју километри покрећу
Ехо доноси снагу и моћ ти ниси
Човек ти си звер
Имаш ореол мрака
Мрак уништава Сунце носи
Ехо тај и прозоре ломи
Нада је згажена
Истина не знаш шта значи
Њиву зла ствараш као мађионичар
Искреност је врлина а не мана
Мрачни човече као
Аждаја живиш зло чиниш и доносиш.
Сунце немаш
Веснике пролећа газиш И
Етеричне мирисе не осећаш
Месечев траг
Глас једне звезде, једног ока које
у ноћи чека
будно док месец иза облака бежи
имагинацију дуга ствара
Таласе морске односи
Налети ветра сузе у огрлицу нижу
Имагинација ноћних жеља
Крај је негде далеко кад само
Летиш по сновима
Утихле возове не чујеш
Зора пут осветљава морнарима, који
Еполете не носе стално
Радост ока у таласима се пресијава, та светлост и
Стаза до неба воде
Албатроси, попут авиона их прате
Мисли су чисте ко морска пена
Један глас виде један корак
Албатроси, на крилима носе срећу. Ехо се преноси
Песмом, таласима
Латице беле као месечев траг
Апстракцију, у оку рефлектују дугу у ноћи
Чекање обећане среће тај
Ехо срца, и ехо корака
Морске сирене која бисере ниже.
Премијера
Узалудно куцаш на врата која имају кључ, и шифру непознату
Скупљаш сузе и поливаш пресахле наде.
Само су сузе болесника, сужња и тежака теже
То су сузе које падају са звезда.
Та патња дотакне Небо, а црно Сунце постане од громова који крену
Од удараца, чују се крици душе
Ти страшни кораци који
Мој светионик руше.
Једнога дана саградићу нови.
Вапај душе сломљеног цвета, птице која је осуђена да не лети.
Ко то изриче казне, ко прави селекцију бира према свом лику,
Ко то Сунце црно у срцу има?
Нећу да скочим, нисам ја храбар.
Довољно сам паклених година проживео, нећу да горим у пакленој ватри
Не знате шта је пакао, о, Ви срећни човече, да ми је делић ваше среће
Ово је живот, ја сакривен у Пандориној кутији
Док трепере звезде, градим светионик у срцу
У мом краљевству, где неће да га сруше плиме и осеке
Чуваћу га као Хеспериде златне јабуке
Епилог
На премијери било је лоше
Нису ми рекли да ћу висити изнад понора. Пандорина кутија се отворила
Пао сам. Не узимај моју Лиру
Хтео сам попут Орфеја песму да јој поклоним
Ти одузимаш све, бацаш
Ломиш ми кости, цокулом дробиш,
Убијаш ми последњи атом снаге. Лира је моја.
Тужићу те боговима
Када се на Олимпу окупе, не стигох да ти кажем, јер ти идеш даље
Својим црним путем.
Топлички витезови Гвоздени (гори Топличка ватра)
Хор се чује док зима просипа сребро и
Апстрактну слику на прозору ствара
Гори Топличка ватра међу милион сребрних
Гранчица и неколико слова А
Дуга колона Топличких витезова Гвоздених кроз храстове
Сребрене као да плеше
Облаци као да су звончићи
Ехо тај кроз деветсто седамнаесту се чује
Сваки детаљ сребрно бео је.
Оквирена слова А и мала и велика
Лете звезде па светле као фењери
Говоре оне своју причу
Окитиле слово, храстове и Топличке витезове Гвоздене.
Простор цели.
Ехо до погледа се чује
Сат не откуцава на прозору
Актери су други мале зимске бајке
Топличке ватре детаље нове додају
Елипсе једној пахуљи слетелој
А слово велико издвојило се њему се
И слово С приближило велико јесте
Лепо јесте, али мање јасно
Оквир на реци од сребра је
Ивица свака свој непоновљив
Вез има гледати и веровати Топличка ватра
Ехом ће се пренети.
Две линије велике одлучиће
Уцртане и повучене наговештавају
Брзе одлуке.
Светле звезде апстрактно јесте, али је стварно
Дуга од сребра са милион пахуља
У свакој виолина мелодију оставља
Цветови бели, редови Топличких витезова Гвоздених, дуги
Расте поље на прозору
Само слова А није, красе га високи храстови
Амајлија која га чува лепотом.
Кућа од пахуља и слова ниче, гори Топличка ватра
Између редова храстова и облака од звончића.
Потези се додају коцкицама леда
Акорди из таласа се чују и
Латице које у пољу расту
Глас један где се чекао
Мисли су виолину покренуле
Слетела и птица да чује
Јутро на прозору како се ствара
У облаку од звончића речи Топличких витезова Гвоздених се чују
Небо се спусти и храстове дотаче
Арена отвори врата.
Засветлеше звезде у коцкицама леда
Хор се чује, слова расту
Игра на прозору све је већа
Број сати није време које се тражи
Анђели поставили бескрај на
Латицама белим и словима златним
Ехо тај поље краси док
Лете сребрени Топлички плесачи над оком.
Емисијо права, живи и сутра
Жеља је глас и виолина једна
Жеља је реч и пружена рука
Емисија створена прстена сребрног
Тон виолине на дно реке се спушта
Да пробуди слово С подно
Дуге од сребра са милион пахуља
Еполете овде не недостају
Запевајте, на храстовима су ноте украси што стоје
Фењери што се љуљају су звезде.
У великом облаку од звончића појавила се процветала
Реч Топличких витезова Слободом Топлице диши
Извезена од сребра
Апстрактна слика на прозору живи
Гори Топличка ватра.
На длан се спушта деветсто седамнаеста
Кораци и речи Топличких витезова Гвоздених, до слова А стигоше
Оквирено и слово С да живот са
Дугом од сребра са милион
Пахуља Топлицом засветли.
Уралски ветрови
Уралски ветрови дувају кроз
Ред високих јабланова који под
Облаке досежу, а по њима
Као по шареном ћилиму исписана
Рапсодија у плавом, под окриље
Апстракције извирује
Доноси ветар ноте
Окачене, као фењери на зрацима
Сунца. Окреће ветар
Азурно плаве странице
Великих поглавља великих љубави .
Односе ехо срца уралски ветрови
Велике кораке, речи и велика
Илуминирана слова извезена на
Ћилиму са рубинима
Плава звона
Звук плавих звона доноси тамна ноћ,
То анђели земљом ходају, смрскане кости да оживе
Срце на длану да држе, да виде последњи поглед поново
Плес на леду у ноћи сибирској бели лабуд изводи
Награда биће стаклене перле низ образе што падају.
Плач за крај, за вечност, за сан
Бели вук оставља траг у снегу, крик његов преноси ветар
Меша се са звуком плавих звона.
Сибирске ноћи стежу срце на длану, последња кап крви пада
Одлази срце у вечност
Да одмори мисли, да избистри реке
Срце пада са длана одлази трагом између Неба и Земље
Док плава звона звоне.
Радица Гавриловић, новинар из Куршумлије (Филозофски факултет Косовска Митровица).
radicagavrilovic@gmail.com www.topličkevesti, https://www.facebook.com/evropa.rs
