Зло? Шта или кога данас можемо сматрати злим? Да ли људе око нас, наше поступке или можда нешто веће?
Нажалост, као и многи, осетио сам многа злодела на својој кожи. Верујем да сам из тих догађаја извукао најбоље и научио како да препознам када нешто није добро за мене. У религијама, али и генерално у свету, стално имамо ту борбу добра и зла где увек добро победи зло, али да ли је тако увек било?
Кроз историју видимо да су многе личности подлегле злу и на крају их је то савладало. Оно је попут паукове мреже: такнеш је, већ си уплетен. Зло човека натера да помишља и ради неке ствари које доводе до неког кратког задовољства. Циљ ђавола, који наводи на грех, јесте удаљавање људске свести од онога што је добро и са стаза које воде ка рају. Самим тим људске душе и бивају уништене и заувек изгубљене у неком немиру.
Стално се боримо против зла. Амплитуда је увек велика, а искушења су све чешћа и чешћа, од најбаналнијих ствари као што су преписивање нечега до неких где просто кад-тад дођемо у коштац са колебањем. Како долазимо у те ситуације тако себе и кажњавамо константним размишљањем о томе. Нешто што не могу да поднесем је лагање и сматрам да је то једно од највећих зала на свету. Трудим се да никад не лажем, а и кад слажем, моја савест ме казни. Увек се осећам лоше, затим себе запитам да ли је уопште имало потребе за тим. Једини начин борбе и покајања јесте учинак добрих дела, не очекујући ништа заузврат.
Једна књига ми је јако привукла пажњу и баш структурно објашњава ову тему кроз филозофију. Реч је о књизи Филозофија зла коју је написао Лаш Фр. Х. Свенсен и у њој сам издвојио један занимљив део који ми се свидео:
Гледамо зло, чинимо зло и изложени смо злу. Жан Бодријар се пита куда је зло данас нестало и одговара да је оно свуда. То ме подсећа на Андерсенову бајку Снежна краљица, у којој се ђаволово огледало – које изобличава на зло све што се у њему огледа – разбија, а крхотине доспевају у очи и срца људи, тако да они виде зло и ружноћу куда год да погледају. За већину нас појам зла није примарно везан уз свакодневну реалност и наша свакодневна искуства, већ нам се зло преноси путем масовних медија. Зло је, тако, истовремено и одсутно и свеприсутно – одсутно из нашег конкретног искуства, а свеприсутно у медијској стварности.
Ова књига није историја зла, иако се позива на историјске изворе. Зло је исувише широка и разноврсна тема да би је било које дело могло у потпуности обухватити. Зато се аутор ограничио на поједине и најважније аспекте зла. Централно место у овом филозофском приступу феномену зла припада човеку. Циљ ове књиге није да открије корен и да нађе извор из ког проистичу сва зла, већ пре свега да опише неке карактеристике људског делања, позитивне и негативне могућности које се у њему налазе.
Такође можемо видети како и филозофи старијег доба гледају на појам зло. Свако од њих има различито схватање. На пример, Сократ је појам зла објаснио преко знања и незнања човека и он каже:
Једино добро је знање и једино зло незнање.
Он каже да човек не чини зло зато што тако жели, зато што га је неко тако научио и зато што је лош човек, већ стога што нема знања о добром. За њега онај ко поседује знање неће чинити зло јер зна где ће га то одвести у пут туге и очајања. Са Сократом сам сагласан и делим његово мишљење. Људи данас мало знају о неким општим стварима и не могу да распознају шта је за њих добро, а шта лоше. Како за себе тако и за друге.
Са друге стране, филозоф Епикур је зло објашњавао на другачији начин. Према Епикуру присутност зла у свету доказ је да се богови не брину ни за људе ни за свет. Јер ако би богови хтели уклонити зло из света, али то не би могли, тада би били немоћни; а ако би то могли, али не би хтели, били би зли.
Бог или жели да укине зло, а не може; или може, али не жели; или пак ни не може, ни не жели. Ако жели, а не може, онда је немоћан. Ако може, али не жели, онда је зао. Али, ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету?
Једно од питања које сам и сам себи увек постављао јесте управо ово које и Епикур поставља. Одговор до кога сам за сада дошао, са својих 20 година, јесте да је то Божје упозорење да људи треба да се окрену правим вредностима, да престану да мисле на себе и да схвате да су срећа и добро у малим стварима.
Према Августину овај свет који је Бог створио и у којем има зла бољи је од онога света у којем би морално зло било немогуће. Савршени свет захтева постојање слободних створења, а нека од тих слободних створења бирају зло својом слободном вољом. Но још увек је свет са слободним створењима и злом бољи него свет без слободе и зла.
Одакле зло онда долази када видимо да је Бог, који је добар, створио све ствари добрима?
Ако добро размотримо све ово, можемо се вратити и на сам почетак света и стварање првих људи на земљи – Адама и Еве. Многи сматрају да су ту похлепу и први грех заправо зачели они. Када су убрали и појели забрањено воће са дрвета, бивају протерани из раја и осуђени да живе са грижом савести цели живот.
Тај осећај кривице сам и сам спознао када сам први пут слагао у животу. То зло које сам начинио изједало ме је данима и нисам могао да спавам. Лагао сам своје родитеље да нисам украо новац којим сам мислио да купим сладолед, који би свакако добио да сам им тражио. Мислио сам да је то крај за мене, да је моја душа заувек изгубљена негде у немиру и ништавилу. Тражио сам спас од свога греха и пронашао га у молитви и покајању. Увек смо се питали како се борити проти зла. Ако могу да то назовем својим одговором, рекао бих да су молитва и покајање један од годинама утемељених начина. Ако истински верујемо и чинимо добра дела, ако се истински покајемо, наша душа ће наћи спас од канџи зла. На основу свега што сам истраживао, долазим и до једног питања које се намеће од првог момента од када сам почео да обрађујем ову тему – да ли је највеће зло које чинимо зло према нама самима? Да ли је то заправо сврха онога ко наводи на зло, систематско уништавање нас као појединца?
Имао сам један пех у животу који је ишао ка томе да моју душу отера на неко мрачно место пуно туге и плача. Увек сам био узоран ђак, дечак и сада момак – ван домашаја проблема и неких недоличних ствари. Не бих много причао о себи, али комшије су ме гледале као дете за пример. Мој идеалан живот изгледао је врло просто. Уписаћу факултет, завршити га, оженити се и имати децу – једном речју бићу срећан. Одлучио сам да упишем Правни факултет, који је, не слутећи да ће тако бити, испао највећа грешка у мом животу, највеће зло које сам начинио себи. Направио сам тотални промашај, преценио сам себе и мислио да ће моја жеља за доказивањем самом себи истрајати и да ћу на крају победити. Био сам себичан, нисам размишљао и врло олако себе ставио у ситуацију којој нисам дорастао. Кренуо је пакао на Факултету, неуспех за неуспехом и нисам умео да се носим са тим. Мушко сам, али те сузе које сам тада проливао биле су нешто најтеже што сам преживео. Запоставио сам себе и људе који су ми драги, упао сам у неко стање где су зидови били сваког дана све ближи, а ја све мањи и мањи. Једног дана када сам се пробудио, осетио сам велики немир и панику. Никог није било у кући, почео сам да плачем, јер је укус био превише горак због свега што сам урадио. Стао сам пред огледало и схватио да не могу себе да погледам, говорио сам себи да то нисам ја и да се никад нећу вратити нормали. Тај осећај трајао је данима, био је све гори, а ја све изгубљенији. Осетио сам да себи чиним зло и као да сам омађијан, а нисам могао да се избавим из те магије.
Данас идем на Филозофски факултет и радим као тренер у Кошаркашком клубу Ниш са феноменалним људима и децом. Како сам себе избавио из тога, одговор никад нећу знати. Знам да ми је помогла вера и то да и мене чека моје добро, негде тамо, и искрено покајање за зло које сам нанео себи, а касније и другима. Моја борба је трајало дуго, више него што сам могао поднети. Успео сам да истрајем и да се изборим са тоталним мраком. Оставило је последица, али волим да кажем да су неке ствари неминовне, да се дешавају да бисмо спознали себе, колико смо јаки и како бисмо учврстили своју веру у нешто добро.
Људи су се одвикли од тога да чине добра дела, а искушења су све већа. Живот доноси много проблема који нас терају да будемо себични и заборавимо на праве вредности. Чинити нешто лоше увек је била лакша опција. Постали смо јако незахвални и почели живот, али и оно што нам је пружено, да гледамо са неке грубље стране, стране користи.
Послужићу се једном реченицом коју је рекао кнез Лазар Хребељановић:
Нек немамо ништа, до једног зрна соли, ал’ нек тим зрном све буде осољено.
Будите захвални оним што имате, волите и љубите ближњег свог. Слога и љубав ће завладати. То је једини начин да се истера зло са овог света.
Димитрије Судимац