Руке Корачамо и километре пређемо, ноге уморе се, а године прошле су, као од ока трептај. На собном сточићу и даље стоји део један, који празан остаће. У полумраку и по дану тражила сам те, а руке твоје од мене бежале су, као јање од орла, као лава од вулкана. Трчала сам ка теби, док у рукама слику твоју држала сам, а ти моју ни имао ниси. Гледала сам те кроз маглу, како бежиш и море Црвено отвараш да трагове сакријеш. Очи црне и оштре црте лица, по томе памтим те, док магли предајем се. Чекала руке те, као пустиња кишу, као птица лет први. На врху града једнога, упутих ти тишину, а ни слутио ниси да имам је, и да могу ти доћ као странац странцу, као кћер оцу. На линији живота, урезано је свима оно од чега беже, благ поглед и тамо си, на месту од ког бежиш, на длану је. На сопственом длану угледаћемо уточиште које наше је, а не припада нам.
Познанство Када желиш да упознаш душу песника, онда немој гледати његов ход, јер никада исти неће бити. Немој у очи гледати, јер не знаш какве нереде угледаћеш. Запиташ се онда: душа. Душа сигурно одговор крије, а заправо тамо ћеш наћи на пактова безброј, само пакт један недостајаће, пакт на одговор твој. Једном неко рече Погледај стихове његове и одговор на познанство ваше добићеш.
Мит Дозивам себе после тебе, тражим и лутам путевима непознатим. Губим се... Чујем звукове неке, превише мрачно овде је. Не видим те… Питања своја од себе кријем, јер страх ме је одговора. Не би требало… У мрачној соби, видим само сенке наше, ауре наше беже једна од друге. Одлази! На кожи ожиљци који зарасту временом, временом… Или је то само о времену мит у који ми верујемо слепо, а заправо нешто јаче влада у нама. Карма спаја нас, спаја… Изгубила сам се у потрази за собом, јер тебе тражила сам, а пронашла нисам. Од црнила тог, сјединих се с њим. Страх једе ме, док тражим се… Сенке са мном плес играју, не пуштају ме. Док пара два загрљена плешу, а тешке воде ратове под карминим велом.
Странац рече Странац на улици рекао је једном: Хладне су вам руке. Очи су престале да сијају, не одједном, све почиње много пре, а када епилог дође, онда питамо се, где грешили смо и преко хладних руку пређемо. Застанемо, и тишина попут летњег пљуска око нас је. Сваки пожар свог покретача има. Као што сваки порок има коме да оде тако и хладне руке власника свог пронађу. Странац је рекао последњу реченицу, а затим отишао у то никада више… Очи су вам тужне. На месту где ружа цветала је, не може лала бити, јер корен остаје.
Одаја Ухватим себе, тако случајно, понекад, а знамо, знамо да случајност не постоји, и да је то само утопија у коју верујемо, а она не постоји. Ухватим себе тако, како тумарам празним ходницима сопственог двора и питам се где су сви. Чујем само тишину. Одаје моје, празне су. Лутам и лутам, наду у себи вешто скривам. Као лопов свој плен, као љубавници страст своју. Моје тело, мени страно је, прелазим прстима по властитој кожи, у нади да ћу на огреботину или чак ожиљак налетети, као бели голуб на голубицу своју. Ухватим себе тако, како одлазим на добро позната места сопственог двора. Видим светло које гаси се, пали се. Тамница моја откључана је, и тамо више нема никог. Ни сенка моја не види се, јер не може човек да долази и одлази хиљаду пута. Ако то догоди се, постаћеш странац у сопственим одајама. Пређем прстима тамо где одавно прашина пала је, траг оставим и одем, а можда, можда више никада не дођем.
Рингишпил Пустим некада лаву, али она врти се, врати се као ласта када пролеће дође. Бежим и бежим, али она враћа се. Не знам да ли сам уточиште вулкану том, или само авантура пролазна која проћи ће. Проћи ће, а ватра та тињаће, и опет тело моје напустиће и тако све као рингишпил врти се и на крају застаће. Рингишпил ту је, а да на још један круг пристанемо, ми се не усуђујемо.
Изгубљено пролеће Када црни облак на небу угледаш, можда угледати нећеш само нешто тек тако црно, већ нечије пролеће изгубљено.
Јована Ђокић