Moderan pesnik
Želite da budem moderan pesnik,
pišem stihove ispunjene prazninom
modernom i sasvim neobičnom.
Da li vam izgledam moderno?
Nemojte me upoređivati sa pesnicima
koji su mnogo veći i bolji od mene,
oni su mnogo bliže okrunjenju i Bogu,
tako visoko na nebu i bliže no iko suncu.
Želite da vas vole pesnici
i pišu vam pesme dok krvare?
Ne biste želeli da vas vole pesnici
kad biste znali koliko neumereno pate
jer spuštaju glavu pred srećom
dok im slamaju već slomljena srca
i umiru iako su oduvek besmrtni
ogoljenih misli pred celim svetom.
Oh, znaš li da ne umem voleti
umereno ni mirno kao što je more,
ni da izmerim svoje reči i ljubav
jer nikada nisam razumeo meru;
ne umem uzeti onoliko koliko mi treba
ni dati ti sve ono što imam.
Želiš da te volim umereno i moderno,
da li znaš kakvu oluju zapravo voliš?
Vinsent
Noćas sam plakao sa Vinsentom
jer boje više nisu plave ni žute,
zvezde ne pružaju put ka životu,
ka gore, daleko od patnje za sobom.
Svet ne razume usamljene ljude,
njima je samoća kao drugi dom
dok pate kada im se sreća ruga
što u sebu nemaju mržnju i zlo.
Oh, voleo bih da mu kažem
kako suncokreti vole sve ljude
i ljudi ne okreću glave od njih
već im poput sunca daju lice,
kako ne mora biti dobar za sve
jer će zvezdana noć trajati večno,
duže od ludila svih slepih ljudi
i priznanja onih koji ne vide često.
Verovatno bi me nežno pitao:
„Da li si blizak sa melanholijom?”
I ja bih mu rekao kako nisam dobar,
dovoljno dobar da ne budem sam.
I zajedno bismo na polju plakali
i sve boje bi opet bile plave i žute,
zvezde ne bi pružale put ka smrti,
smrti koja vodi u zaborav i samoću.
Autor: Nenad Kostić