Мирослав Антић је записао: Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех је једини језик који на свету разумем. Стихови љубави младог песника настали су као израз дубоке наклоности према оној због које му срце снажније заигра. Гест нежности јавио се као последица љубавног заноса поете да нежном цветићу честита рођендан.
Н. Ц. Док цела страна неба звездама је посута, Попут твоје косе немирне крај мога јастука, Једна међу њима страсно исијава, Као моје срце када си ме први пут пољубила.
НЕЖНИ ЦВЕТИЋ 1 Пустио сам уздах да лети високо И рекох му да се не осврће за те Ал’ пусто се срце ужелело њега Док је ноћу ситно пребирало сате. Те докле ћеш више за њоме да тужиш? Узалуд је разум одвраћао срце Толико живота у теби сад има Неком другом цвету прилику да пружиш. И дуги су тако пролазили дани Са сањивом главом на прозорском окну А кад би ми крадом зрак обасјо лице Одједном би нешто зас’јало у оку. Не могавши више да поднесе тугу, Цикну лудо срце за уздахом својим Врати се у груди, моја рано жива, Јер без бола твога ни ја не постојим.
Никола Пепић