Мика Антић је једном приликом записао: Најлепша поезија је тренутак када ниси свестан песме. И најлепши је живот када ниси свестан да живиш, већ мислиш да сањаш. У граду на Тимоку певају се најлепше песме, тамо живи и ствара сањарка која место снова плавих, свој свет обоји у ружичасто, баш попут Одри Хепберн у филму…
Јa, дете плаве звезде (Марина Тачић)
БЕГ Пролеће у децембру. Децембар на мојим јагодицама. Боји их у црвено. Кажеш: Црвена боја, Боја љубави. Кажеш: Ти си дете које није одрасло. Ти не знаш шта је љубав. А ја знам да ми је црвено У души. Ветар ћарлија. Снега нема у децембру. Пролеће је у мом срцу. Паркираш ауто испред моје…
Mисли ко реке мутне (Александра Тодоровић)
РЕКЕ Нећу да кријем, рећи ћу вам стварно, неке су ми мисли ко реке мутне. Осећања да признам било би модерно, међутим, ја сањам снове бешћутне. Чисту, искрену реч добићеш данас само од деце, из ока им бистрина ко из извора цакли. Од сваке планине те речи су веће, не бих ја више о овој…
Pozorišna kritika: Putujuća umetnost (Nikola Blagojević)
Sama pomisao na to koliko nepravda zaista negativno utiče na čoveka, omogućuje da se sagleda šira slika današnjeg života. Verovatno je to jedan od mnogih uzroka ispunjenosti ljudi negativnom energijom i besom koji oni drže zatvorenim u svojoj ljusci, dok se taj bes ne rasplamti toliko, da kada odjednom izađe na svetlost dana, za sobom…
Имао сам среће што нисам први створен (Страхиња Костадиновић)
ОГЛЕД ИЗ ОНОМАСТИКЕ Имао сам среће Што нисам први Створен Онда бих се Звао и човек И човечанство И морао сваком Створу Да доделим Достојанство Па да га као потпуног Пустим У рајско пространство У коме неће бити Имена другог Осим мог Смишљаног засебно За сваког Зато сам неспреман За оно што овоме следи…
Цео свет обиђо’, Јагодину нигде не нађо’ (Јелена Јоцић)
А бре, кућо моја мила! Кућо моја! Више те не остављам, да знаш! До Параћин само ако отиднем, а и то ћу добро да промислим! Цео свет да обиђете, Јагодину нигде нећете да нађете! Јок! Кад је видох, Јагодину, из далека, а мени све сузе наиђоше на очи, још кад виде светику, чу пратње и…
Pred sumrak (Ladislav Babić)
Oko dvije godine nakon što ga je majka napustila – radije je zamišljao da se nepovratno preselila u njega zauvijek se sjedinivši s njim – odlučio je kako je vrijeme prodati stan i potražiti neki manji, u smislu održavanja i režijskih troškova primjereniji njegovim godinama i socijalnom statusu. Bijaše to trosobni stan u trošnoj jednokatnici…
Константин Костјуков: Балетски уметник је видљива партитура
Балетска уметност није само привилегија великих градова, у то се уверила многобројна свилајначка публика, која је у Културном центру Свилајнца уживала у најлепшим балетским делима која су извели професионални и признати балетски уметници. На концерту који је Центар за културу поводом Осмог марта – дана жена поклонио својим мештанкама наступили су Константин Костјуков и звезде…
Хајдемо, звезде, ово је небо за нас мало (Невенка Баланесковић)
Ex Ponto Dan se od bola povija i pada, sarg se crveni sklapa. Sivila se plašt nad njim rasprostire, sjaj se sa vodom stapa. Iz crnih krugova moga pogleda noć se diže i širi; obdan se tu pred vrelim danom skriva, tu se sa jutrom miri. Čas ovaj preteški na trepavice i…
Баци поглед преко рамена и угледаћеш све оно од чега бежиш (Јована Ђокић)
Адреса Имам једно место, где стало идем. На том месту крије се све оно од чега треба да идем, али стало враћам се. Не пушта ме! А ја грлим сваког пута као да је последњи. И јесте последњи на начина сто. Како се зове то место коме се стално враћамо, а не би требало? Нема…