Било је тешко гледати људе како се смеју, две седе главе и наборане руке како преплићу прсте и ходају старим корацима, а на челу им се урезале боре. Али су очи остале тамо где су главе биле у мислима. У младости, тамо где су се некада среле… Деца су вриштала док су се клизала низ…
Драгана Јовановић: У животу постоје чудне аналогије и сусрети
Први сусрет Драгане Јовановић са хладним медијем ‒ телевизијом, догодио се након извођења смелог ауторског пројекта, у време када је била глумица на почетку каријере. Монодрама Теодора која у бити то и није, оставила је неизбрисив траг и заувек променила начин перцепије савремене уметности. Југословенски режисер Лазар Стојановић, у души авангардиста, својевремено лишен слободе зарад…
Поетски чин солидарности
Светски дан поезије обележен је у суботу, 21. марта, у организацији Трупе Књижевна боемија, али на неконвенционалан начин, путем дигиталне платформе. Под слоганом Остајем дома, јер се не догађа сваки дан да спасавам земљу у пиџами,млади креативци прилагодили су се новонасталој ситуацији у земљи и забрани јавног окупљаља у циљу заштите становништа од вируса корона, који је…
Књижевни портрет Иване Јовановић
Мика Антић је једном приликом записао: Најлепша поезија је тренутак када ниси свестан песме. И најлепши је живот када ниси свестан да живиш, већ мислиш да сањаш. У граду на Тимоку певају се најлепше песме, тамо живи и ствара сањарка која место снова плавих, свој свет обоји у ружичасто, баш попут Одри Хепберн у филму…
Јa, дете плаве звезде (Марина Тачић)
БЕГ Пролеће у децембру. Децембар на мојим јагодицама. Боји их у црвено. Кажеш: Црвена боја, Боја љубави. Кажеш: Ти си дете које није одрасло. Ти не знаш шта је љубав. А ја знам да ми је црвено У души. Ветар ћарлија. Снега нема у децембру. Пролеће је у мом срцу. Паркираш ауто испред моје…
Mисли ко реке мутне (Александра Тодоровић)
РЕКЕ Нећу да кријем, рећи ћу вам стварно, неке су ми мисли ко реке мутне. Осећања да признам било би модерно, међутим, ја сањам снове бешћутне. Чисту, искрену реч добићеш данас само од деце, из ока им бистрина ко из извора цакли. Од сваке планине те речи су веће, не бих ја више о овој…
Pozorišna kritika: Putujuća umetnost (Nikola Blagojević)
Sama pomisao na to koliko nepravda zaista negativno utiče na čoveka, omogućuje da se sagleda šira slika današnjeg života. Verovatno je to jedan od mnogih uzroka ispunjenosti ljudi negativnom energijom i besom koji oni drže zatvorenim u svojoj ljusci, dok se taj bes ne rasplamti toliko, da kada odjednom izađe na svetlost dana, za sobom…
Имао сам среће што нисам први створен (Страхиња Костадиновић)
ОГЛЕД ИЗ ОНОМАСТИКЕ Имао сам среће Што нисам први Створен Онда бих се Звао и човек И човечанство И морао сваком Створу Да доделим Достојанство Па да га као потпуног Пустим У рајско пространство У коме неће бити Имена другог Осим мог Смишљаног засебно За сваког Зато сам неспреман За оно што овоме следи…
Цео свет обиђо’, Јагодину нигде не нађо’ (Јелена Јоцић)
А бре, кућо моја мила! Кућо моја! Више те не остављам, да знаш! До Параћин само ако отиднем, а и то ћу добро да промислим! Цео свет да обиђете, Јагодину нигде нећете да нађете! Јок! Кад је видох, Јагодину, из далека, а мени све сузе наиђоше на очи, још кад виде светику, чу пратње и…
Pred sumrak (Ladislav Babić)
Oko dvije godine nakon što ga je majka napustila – radije je zamišljao da se nepovratno preselila u njega zauvijek se sjedinivši s njim – odlučio je kako je vrijeme prodati stan i potražiti neki manji, u smislu održavanja i režijskih troškova primjereniji njegovim godinama i socijalnom statusu. Bijaše to trosobni stan u trošnoj jednokatnici…