Ljubomir Simović: Putujuće pozorište Šopalović Reditelj: Tatjana Mandić Rigonat Narodno pozorište u Nišu
Sama pomisao na to koliko nepravda zaista negativno utiče na čoveka, omogućuje da se sagleda šira slika današnjeg života. Verovatno je to jedan od mnogih uzroka ispunjenosti ljudi negativnom energijom i besom koji oni drže zatvorenim u svojoj ljusci, dok se taj bes ne rasplamti toliko, da kada odjednom izađe na svetlost dana, za sobom ostavlja samo krš i lom. Lik Gine nam, svakako, to i pokazuje. Kada čovek živi život bez ikakvog cilja i u totalnom apsurdu i kada se na to doda nepravda u većoj količini, dobije se jedna tragedija koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kada čovek zna ko je, niko mu ništa ne može, a svi negativni faktori utiču na stabilnost ljudi, pa tako Drobac zavidi i vaški što je vaška. Gledanje ove predstave ne pruža užitak publici, već je opominje i pruža joj mogućnost da vidi kako svi ljudi s vremena na vreme budu u okovima nepravde.
Poetičan stil u nekim trenucima zaista odzvanja i izaziva jezu. Zavesa u koju se glumci upliću, Filipov drveni mač kojim kreće na vatru, kroz puste zemlje ispunjene plačem i krvavi tragovi koji se prenose s čoveka na čoveka metaforični su elementi koji kompletiraju sliku savršene predstave. Zanimljivo je to što su likovi drugačiji po karakteru drugačije odeveni i obrnuto, što šalje poruku publici da se ne zamara pamćenjem lica glumaca koji tumače likove isto obučene, jer su oni posredni, ali ne i manje bitni. Lik koji puši cigaretu pokazuje da ipak ima razlike među njima. Različitost ostalih karaktera i sukobi među likovima pružaju širok spektar mogućnosti, a živopisne situacije zasmejavaju publiku, rastužuju je i/ili ostavljaju bez teksta.Glumci u ovoj predstavi svojim umećem ostavljaju utisak da kada uđu u ulogu zaborave šta je stvarnost, što je svakako karakteristika neverovatne glumačke sposobnosti ove antologijske glumačke postavke.
Jedina zamerka svim glumcima je neuvežbanost poklona na kraju predstave. Sve ostalo što se tiče njih bilo je izvanredno. Iako veoma, veoma dobra, radnja je ipak nepotpuna. Iz očigledno namernog poteza, ali neproračunatog, Ginin i Blagojev sin Sekula ne pojavljuje se, pa čak ni na kraju predstave, a on bi tako mogao da izazove još jači utisak. Takođe, ni Dropčevo vešanje se ne prikazuje, a ono je od izuzetnog značaja. Što se tiče monologa, oni služe da bi se uspostavila komunikacija između glumaca i publike, a ona u ovoj predstavi nije bila na zavidnom nivou. Pogledi su ostali neostvareni! To je moglo da se nadomesti izbacivanjem predstavljanja likova na početku predstave; bilo je suvišno i dosadno, jer se očigledno štedelo da vremenu. Kompozicijama su se prenosile emocije, a glas slavuja Silvije Nešić doprineo je još jačem utisku.
Ratovi su najveći zločin čovečanstva. Utiču na porodice, ljude, umetnost…Utiču na sve ono što je lepo i od izuzetnog značaja. Ova predstava to pokazuje na genijalan način i time zavređuje pažnju. Ima li umetnost šansu u sistemu koji je u potpunom rasulu ili i ona mora da putuje?
Piše: Nikola Blagojević