РЕКЕ Нећу да кријем, рећи ћу вам стварно, неке су ми мисли ко реке мутне. Осећања да признам било би модерно, међутим, ја сањам снове бешћутне. Чисту, искрену реч добићеш данас само од деце, из ока им бистрина ко из извора цакли. Од сваке планине те речи су веће, не бих ја више о овој теми, алꞌ кад смо је се већ дотакли. Љубав као Дунав дубоку, Данас само у филму видим. И увек нађу ту досадну притоку, коју ја на време предвидим. Од суша, реке су нам све плиће, тако и с људима, проблеми их исушише.
Око моје Око моје, да те не пробудим стајала сам ту немо и непомично. Без речи, гледао си ме са те слике, а ја… Стајала сам крај места на ком спаваш. Око моје, Донела сам ти ружу, иако их ти никада ниси волео, Волео си моју љубав према њима, а ја… Стајала сам крај места на ком спаваш. Око моје, Знам, обрадовао си се зато што сам дошла, Очи на тој слици смејале су се најлепше, а ја… Стајала сам крај места на ком спаваш. Око моје, Ноге су ми клецале, а глас дрхтао. Причала сам ти о свему ономе што си преспавао, Ти си ме слушао, знам да јеси, а ја… Стајала сам крај места на ком спаваш. Око моје, мени су очи биле пуна суза онда када сам ти рекла да те волим. Ти си спавао, и први пут ниси рекао ништа, а ја… Стајала сам крај места на ком спаваш.
Александра Тодоровић из Ћурпије, завршила је Економско-трговинску школу у Параћину, а затим уписала Основне академске студије Србистике, на Филозофском факултету у Нишу. О свом позиву поете каже: Почела сам да пишем онда када неке ствари нисам могла да испричам. Могућност да своје емоције преточим у поезију или прозу, и да сваким читањем својих радова поново осетим исту емоцију као у тренутку писања, навела ме је да наставим да на тај начин чувам своје успомене и поново оживим нека своја сећања. Инспиришу ме искључиво моје емоције према неким стварима или људима, али ту су и ставови и мишљења о ситуацијама које ме окружују. Њена литерална дела овенчана су престижним наградама у земљи и региону.
