Адреса Имам једно место, где стало идем. На том месту крије се све оно од чега треба да идем, али стало враћам се. Не пушта ме! А ја грлим сваког пута као да је последњи. И јесте последњи на начина сто. Како се зове то место коме се стално враћамо, а не би требало? Нема тачног назива, али адреса је увек иста. Враћам се теби. Корачам ка теби, а тако жарко желим да одем од тебе, не желим те! Лажем те! Од свих адреса на којима била сам, теби враћам се изнова и изнова.
Индија Додир далек попут Индије. Приступачност је близу, подједнако и далеко. Горе нам руке, горе нам усне. Пожуда је гладна, баш попут Индије. Далеко смо од свега, а по жељи никад ближи.
Одлазак Одемо јер морамо да одемо. Одемо другим људима, другим градовима, испијамо кафу са укусом новим. И док радимо ствари нове. Ми. Ми одлазимо. Морамо. Кожа постаје тесна, зато ‒ остани или одлази. Немаш два иста покушаја, зато у кофер пакујем ствари нове, речи нове за роковник мој. На месту где је ватра буктала, лице моје сада је само карта нема, која се чува у архиви срца мог. Дуго сам те гледала, време је да одемо даље од себе. Јер отрова два спој лош су.
Сена Баци поглед преко рамена и угледаћеш све оно од чега бежиш. Окрени се! Сена твоја има сену.
Музеј Уметник додира, тако ћу те звати. Лакоћа твоја била је да на телу мом правиш пируете од додира твојих, попут сликара који уље на планту сматрају магијом. Од врата почнеш, зауставиш се на уху мом, прошапућеш причу као у музеју водич. Пређеш мило кроз косу моју. Умео си да од додира уметност створиш. Дела си своја мени у аманет оставио. Тело моје, музеј је твој.
Опијум Ухвати ме за руку и води ме тамо где ће бити више ватре, а дима мање. Нека твоје руке обухвате моје. Око струка ухвати ме у случају да побегнем ти, чврсто држи ме, себи приближи. Опијум који на уснама кријеш, нека на мојим уснама буде за један, два, три...
Јoвана Ђокић