Ex Ponto Dan se od bola povija i pada, sarg se crveni sklapa. Sivila se plašt nad njim rasprostire, sjaj se sa vodom stapa. Iz crnih krugova moga pogleda noć se diže i širi; obdan se tu pred vrelim danom skriva, tu se sa jutrom miri. Čas ovaj preteški na trepavice i oči teret stavlja, te rosa s večeri pada na pesmu koja se ne zaboravlja. Ja, izgnanik, tek u izgnanstvu srećan, na putu nepovratno, sa vetrom protuva, sunčevom satu sam izgubljeno klatno.
Ex Ponto II Jutro je slomilo kičmu noći, prskaju kapi rose po travi. Odavde niko neće moći ni da se vrati, ni da se javi.
Tuga Ime za vetar su san i dah. Udahni vetar i sanjaj: moja je tuga u svakom od njih.
ČOVEKU Kad otvoriš kamen i probudiš zemlju, seti se svoga porekla da si niko. U noći bi pao smrtonosno. Toliko da znaš, da te niko ne poznaje, ni zvezde, ni dani. I kad bi dvostrukim glasom pevao, tvoj bi hod bio nepoznat. Toliko da znaš, da se ne žalostiš, ili da žalostan budeš od početka.
HORA MATUTINA Hajdemo, zvezde, ovo je nebo za nas malo, hajdemo, noći nema. Ostavljam vas, vode, s lica vaših je nestalo očiju njegovih.
NOĆNA PESMA Ponekad zajedno ćute sazvežđa obale, smrt ko da slute noći vetrovima male. Hod njihov odjekuje izgovoren čudno, tuđom ga pesmom čuje pesma moja pevana uzaludno. Ni sa zemlje ni sa istoka ne rastu proleća, san dolazi iz tvoga oka kо tajna od svih tajni veća.
PUTNIKU O, kako pevaju zavodljive zvezde! Tamo gde kamen čezne, ne idi, gde gorama mrtvi dani jezde. Ponovo oko moje pati i vidi kad voda izlomljeno dno ponese. Noć se naginje, ne silazi, ne idi, nek te noć zaboravi i san odnese.
Nevenka Balanesković