БЕГ Пролеће у децембру. Децембар на мојим јагодицама. Боји их у црвено. Кажеш: Црвена боја, Боја љубави. Кажеш: Ти си дете које није одрасло. Ти не знаш шта је љубав. А ја знам да ми је црвено У души. Ветар ћарлија. Снега нема у децембру. Пролеће је у мом срцу. Паркираш ауто испред моје зграде. Излазим с кофером у рукама. У њему носим И децембар, И јануар, И пролеће, И црвено... У њему носим наше долазеће Сате и секунде. Нашу секундну вечност. Одлазимо у непознато Али знамо зашто одлазимо. Можда су то непознате планине, Ненасељена далека места. Можда тамо има снега. Можда је тамо хладно. Али знамо једно – Бићемо довољно далеко Одлазећи у загрљај Познатом осећају. Познато у непознатом. Дрвена колиба. Пространа софа. Стакла се магле од топлоте Камина И врелине нашег Даха. Ватра пуцкета док ми наливамо душу Црвеним вином. Из наших очију куљају Варнице. Сами смо. Коначно! Зимско јутро на планини И ми. Мирис јутарње кафе Коју смо тако желели. Зар не? Ти и ја И мој црвени кармин на шољици. Мирис кафе урања у мирис Свеће од орашастих плодова. Удишеш ме. Додирују нам се врхови прстију. Плашимо се тренутка. Његовог нестанка. Као да тим тананим додиром Желимо да продужимо наше Самовање. И сневање. Љубиш ме у чело. Кажеш да се тако љубе анђели. И да сам ја твој анђео. Гађамо се перјаним јастуцима. Као деца. Исписујемо цедуљице и поруке Страхујући да изговорене речи Могу поништити Ово јутро. Овај јануар. Ово пролеће. Ово црвено. Држимо се за руке. Коначно! Знанци у познато непознатом. Душа ми је у твојим рукама. Грлиш је. Милујеш. Једемо бадем и суво грожђе. Једем твој додир. Једеш мој поглед. Сити смо. Срца су нам сита. Свитање уз камин И пуцкетање ватре. Свитање које крије наш Бег.
Ја, дете плаве звезде Ја, дете анђела, Случајно бродоломник, Насукана на гребен, Висок, стрм, оштрица Железних. Израњавана, Уморног корака, Крвавих трагова, Вучем се Са ужеглом и чађавом ватром У очима. Ја, дете горостаса, Случајно погурена; Погледа упртог у голе, Помодреле прсте. Зову ме звезде. Горким аплаузом Поздрављају мене – Згрчену фигуру. Узвикују моје име. Кроз талас честица Звездане прашине Чујем их. Но, глава је тешка. Погнута. Не диже се. Ја, дете усправне жене, Желим усправно да корачам! Ја, дете звездане жене, Желим сјај звезда да дотакнем! Ја, дете небеске птице, Желим погледом крила да јој милујем. Гласом да је љубим. Срцем да је чујем. Ја, изгубљено јагње утихнуле овце, Желим добро знани мирис да ухватим Прстима и Кожом да удишем. Да струји кроз сваку пору Мога тела. Да ли је ово, анђелку мој, Пут искушеништва, Или подвижништва, Пут кајања, Или испаштања? Крваво рањено срце Шапуће заглушеном уху, Као да жели шапатом Да га разгали: Ти си дете јаке жене. Мора да је ово случајно. Случајно погурена. Случајно рањена. Случајно измождена. Случајно... Мора да ово нисам ја! Мора да је ово нека непозната Згрчена фигура. Росна зора. Сјајем окупан дан. Мук. Облаци се лелујају. Мешају. Стапају. Ноћ. У својој тајанствености Ћутке посматра мене. Или згрчену песницу. Не! Ја нисам згрчена фигура Неправилног облика. Без погледа. Без сјаја. Без даха. Не! Ја сам дете Вешто извајане душе. Сунцем свога ума, Звездама свога срца, Сигурно, Намерно, а не случајно Подижем погнуту главу. Посматрам широко небо Још увек полуотворених, Тешких и сланих очију. Небо ме поји Раскриљеном слободом. Глава се и даље држи. Не пада. Не пада! Однекуд... Намерно... Измигољи се жилаво Плава звезда. И – постаде краљица ноћи! Осмехну ми се: Не плачи, душице! Чувај своје бисере За срећне дане. Биће их. Смеј се. Живи. Ходај. Не клецај! Добро сам је чула. Ја, дете плаве звезде!
ПЕСМА ЗА ТВОЈ РОЂЕНДАН Добро ти јутро, уснула краљице моја! Опрости. Сачекај. Одмах се враћам. Одох са образа својих Тугу да сперем. Макар данас. Ред је. Ваља се. Млаз хладне воде чесмуше Меша се са капљицама сланим. Тешким. Шестогодишњим. О, неме ли тежине! У очима. У грудима. Не могу ни људски Добро јутро да ти пожелим. Добар дан, недосањана жељо моја! Опрости. Сачекај. Одмах се враћам. Одох само срце своје Да превијем. Рана се отворила, Рана шестогодишња. Ред је да ти зацељена Пољубим слику. Да те не растужујем. Макар данас. Признајем... Од тебе не могу да скријем. Осетила би ме. Знаш ме. Имам необуздане нападе мучнине. Да. Исте онакве какве сам некада имала, Пред сваки свој испит. Сећаш се како ми је тело дрхтало, Болно јецало, Када сам изгубила пса љубимца. Те вечери смо га сахранили. Ти, тата и ја. И... Тада сам се плашила нечега. Непознатог, А слућеног. Плашила сам се Мрака, тишине, Олујног неспокоја. Ти би тада стишавала Буру срца мога. Ноћу долазила у мој кревет. Да ме ушушкаш. Угрејеш. Помазиш. И данас дивљају ветрови, А мени заклона нема. Срећан ти, хранитељице моја, Који рођендан? Колико година имаш сада? Како се космичким аршинима Време мери? Који је дан твога рођења? Тамо... Негде... На столу миришу колачи. Са брусницом и циметом. Направила сам их за Твој рођендан. Срећан ти, дароватељице живота ми, Живот небески! Тамо... Негде... Лаку ноћ, анђеле мој.
Марина Тачић је дипломирани филолог за српски језик. Рођена је 1983.године у Лесковцу, где је завршила гимназију, а затим је дипломирала на Филозофском факултету у Нишу. Од 2010. године живи у Бољевцу, где ради као професор српског језика. Песнички позив описује речима: Неки преломни тренуци у животу одвукли су ме на пут писања. То је за мене прозор кроз који удишем ваздух, напајам се сунчевим зрацима. То је један од облика мога постојања.
