Када је једном приликом посетио Виминацијум, Феликс Каниц је забележио да су на све стране биле разбацане огромне количине земље и другог грађевинског материјала.
Сликарка је живела у улици некадашњег Виминацијума, са мужем и двојицом синова. Свака улица има своје мртве, само их више нико не поздравља. Када ју је муж оставио због љубавнице, одлучила је да убије обојицу синова – као чин освете мужу. Од те одлуке је први пут одустала, посредством рационалног у себи, али се идеји изнова враћала и враћала док … синове једног дана није отровала сипајући им мишомор у пудинг од малине.
* * *
Сликарка је ухапшена за двоструко убиство малолетника и веома брзо је осуђена на дугогодишњу казну затвора.
Због веома агресивног понашања и честог напада на чуваре, Сликарка је дане проводила затворена у напуштени подрум – затвор у затвору. У напуштеном подруму мирише бетон на хлеб.
Хлеб из бетона ју је иритирао да слика искључиво мртву природу, када се врати у ћелију (понекад и неки портрет цимерке!) – углавном на картону, бојама справљеним од пепела и јефтиног шампона.
Док је једне ноћи нису пробудили јаким светлом у очима и вукући је за косу некуд одвели. Иза затворених врата није био злочин, него његова могућност.
* * *
Преко широке јаме, коју су затворенице ископале (и сама Сликарка је некада долазила ту да копа – сада се већ сетила тог окружења и земље са камењем избаченим на површину), чувари су причврстили уску даску, која је спајала један крај јаме са другим крајем. Затворенице су се окупљале са обе стране јаме. Били су то начичкани скелети и згуре. Говорили су тихо, али су се речи шириле као пожар у сувој архиви. Нису се бојали смрти, већ тишине после одласка.
Сликарку су – сву у модрицама и подливима – чувари довукли и бацили је на саму ивицу јаме … испред даске. Лежала је као мртвац. Покушала је да устане тек када ју је један чувар ошинуо бичем по леђима. Последњим атомима снаге се усправила, иако су јој ноге клецале и у глави вртео рингишпил. Изгледало је да ће се сваког часа вратити у првобитни положај – положај мртвог фетуса & снага мртвог фалуса …
Ходај по дасци – урлао је чувар са бичем у руци од набреклих вена – ,,ако стигнеш до другог краја даске слободна си … и значи да си окајала своје грехе“. Реченица је кренула као тврдња, завршила се као осуда.
Пристизали су и нови чувари – жедни крви. У колони су ходали равно, али је сваки ход био различито крив.
Затворенице су жељно ишчекивале шта ће се догодити. И чувари. Када је Сликарка закорачила на даску завртело јој се у глави јаче него до сада. Јама је била дубока, а њено дно су прекривали црни пацови који су шкљоцали зубима (били су то пацови из лабораторије на којима се тих дана тестирало дејство нове варијанте хероина).
Пошто је направила неколико корака, Сликарки је – поред несносне вртоглавице – проблем био и даска, која је била уска и крта. Сликарка је знала да јој, ако упадне у јаму са пацовима у апстиненцијалној кризи, нема спаса.
Није имала избора него да настави да хода по дасци. Када је стигла негде до половине пута, обема ногама је пропала кроз даску – на том месту даска се претворила у влати суве траве и конац. Сликарка се ипак некако извила и малаксалим рукама ухватила за здравији крај преломљене даске.
Принципом Фукоовог клатна, Сликарка се слупала о падину јаме и са ње обрушила мању групу пацова који су силовито грабили ка ивици култне јаме. Никако није могла да се успење ка ивици јаме, јер је даска претила да јачим повлачењем попусти на свом причвршћеном крају.
Пацови са дна јаме су кренули ка Сликарки.
Све што се мерило – сада се само подразумева.Тужна истина је салутирала присутнима …
* * *
Најбржи од пацова је почео да јој гризе прсте на ногама. Врло брзо је Сликарка била свучена на дно јаме и прекривена огромним црним ћебетом од пацова.
Пацови су довршавали плен искеженог лица од ужаса. Сликарка је од својих слика била довољно удаљена да би остала заувек са њима раздвојена.
* * *
Ноћ је раскомадана лешина. Неко је ноћу померио границе града и јутро више није знало где да се заустави.
Засићени, пацови су изоштреним чулима осетили свежину бунарске воде једног Виминацијума.
Виминацијум су оглед(ала) једне државе и њена одбројавања. Држава је дисала тешко, као стара машина којој фали један точак. Раскомадана је лешина.
Написао: Александар Ђурић
Фотографије усликала: Маја Аћимовић
Белешке о аутору
Александар Ђурић је рођен 1985. године у Пожаревцу. За збирку песама Између добио је престижну регионалну награду Златни храст. Његов роман Светиљке номинован је за НИН-ову награду 2025 и награду Београдски победник 2025. Никада неће научити да чита и пише прозу & поезију као Јаков Гробаров – ма колико се трудио.
