Кроз историју су људи својим деловањем, храброшћу и визијама стварали свет с којим смо упознати. Многи од њих су били мушкарци, а не смемо занемарити улогу жена чији су животи инспирисали многе наредне генерације и које су оставиле свој печат човечанству. Те жене су доказ да јачина, борбеност и срчаност нису једине особине некога ко је исписао историју већ и мудрост. Ово је прича о таквој жени, чија се достигнућа могу мерити са подвизима владара тог времена. Њена прича траје вековима још од владавине Немањића. Та „хероина” је краљица Јелена Анжујска, у нашем народу позната као краљица јоргована.
Јелена Анжујска рођена је око 1236. године. Била је супруга српског краља Стефана Уроша I и мајка краља Стефана Драгутина и Стефана Милутина. Поред двојице краљева, Урошу је подарила принцезу Брнчу и још једног сина. Јелена је једна од најосликаванијих жена у српском средњовековном фрескосликарству. Приказана је у манастиру Сопоћани са ћерком Брнчом. Са мужем и синовима осликавана је у сопственој задужбини, у манастиру Градац. Њен лик насликан је и на хоризонталној композицији лозе Немањића у Ђурђевим ступовима. У манастиру Светог Ахилија налази се њен портрет у природној величини. Поред фресака, ова владарка је осликана и на иконама.
О томе колико је краљ Урош I волео своју супругу сведоче бројни извори и легенде, а свакако је најпознатија она са јоргованима. Долину реке Ибар, од Краљева до Рашке, седам пуних векова красе шуме јоргована опојног мириса. Према легенди, краљ је засадио све познате врсте јоргована дуж целог пута којим ће она проћи. На тај начин желео је да улепша изглед Ибра како би он Јелену подсећао на њен родни крај – Провансу. Краљица је била одушевљена, а Србија је овим чином љубави добила много више него ратовањима. Долина Ибра је и данас сведок поштовања према једној владарки.
Јелена је за време владавине свог супруга имала веома значајну политичку улогу, што је за то време било незамисливо и недопустиво. Утврђено је да је, захваљујући њој, Србија била у добрим односима са Угарском у 13. веку. Јелена је предузимала кораке који су ишли и против воље Уроша I. У једном писму дубровачком кнезу Ивану и архиепископу Алеарду Јелена се обавезала да, у случају да српски краљ припрема војску да нападне Дубровник, обавести општину. Захваљујући Јелени, краљ Урош I је одржавао односе са Карлом Анжујским када је сицилијански краљ желео да оствари балкански савез у борби против Михаила VIII Палеолога. Чак се претпоставља да је Јелена имала огроман утицај у зближавању Србије са Западом у догађајима везаним за приступ Српске цркве Лионској унији 1274.
Након доласка сина на престо Јелена Анжујска је наставила да носи титулу српске краљице, а у Ђурђевим ступовима 1282. добила је титулу велика краљица. Јелена је прва жена средњег века којој је додељена држава на управу. Територија Јеленине државе обухватала је: Плав, Требиње, Зету и Горњи Ибар. О њеној владавини се сведочило у многим документима. Имала је свој двор у Требињу. Зетом и Требињем владала је до 1306. године. Краљица је имала одличне односе и са папством. Папа је тада у више наврата рачунао на Јеленину подршку. Током владавине млађег сина Милутина изградила је своју задужбину, православни манастир Градац. Посветила га је Богородици. По манастиру је од тада постала позната и као Јелена Градачка.
Јелена Анжујска је била замонашена по православном обреду. Преминула је 8. фебруара 1314. године, а три године касније је канонизована и проглашена за српску светитељку. Данило је написао њено житије као православни састав неопходан настанку једног култа. Јелена је једина жена средњовековне Србије којој је посвећено житије, а уз Ангелину и Ану је једина жена којој је посвећен култ. Као светитељка, прославља се 30. новембра. Манастиру Сопоћани поклонила је чудотворни крст. На аустријском двору у 18. веку чуван је међу реликвијама.
Срби ће је памтити и као просветитељку. Називају је и првом српском учитељицом. Прва је основала женску школу, захваљујући њој, организована су преписивања књига, а касније су оне поклањане. Имала је своје „књигохранилиште”. На њеном двору у Горњем Ибру у школи је сиромашније девојке учила везу, музици и писмености.
На зидине требињског Кастела је постављен споменик краљици Јелени. Крајем 1920. године у Београду је основан одбор у сећање на Јелену у циљу одржавања пријатељске везе између српског и француског народа, затим невладина организација „Јелена Анжујска” у Косовској Митровици. Удружење „Јеринин град” из Трстеника изводило је позоришну представу на бројним манифестацијама широм Србије, по сценарију Александра Кандића, а у режији Давида Јовановића. Дани јоргована се одржавају краљици у част сваког 26. априла у Краљеву од 1993. године.
Јелена Анжујска је осигуравала стабилност династије. Њен политички и културни утицај, који је превазилазио границе тадашњег схватања о женином улози, оставља неизбрисив траг у историји. Није била само жена која је стајала уз моћне владаре, била је кључни фактор у формирању и очувању моћи своје породице. Њена прича нас подсећа на то да жене кроз историју нису биле само посматрачи већ су активно обликовале светске догађаје, а Јелена Анжујска је свакако била Српкиња, ако не пореклом, онда душом, међу женама које су скројиле историју Србије и Балкана.
Aнгелина Ристић
Насловна фотографија: Unsplash