Током хладног јесењег јутра 1935. године пред Богословским факултетом у Београду, једна жена ишла је са дипломом у руци. То је била Вера Илић, прва жена у Југославији која је завршила теолошке студије – у свету где је тај пут био само за мушкарце.
Када је пре пет година први пут ушла у амфитеатар, дочекало ју је ћутање. Мушкарци у мантијама, будући свештеници и богослови, гледали су на њу као на реткост, као на нешто што не припада том простору. Она се на то није се обазирала. Узела је индекс, села у први ред и започела своје путовање кроз писма о теологији, расправе о догматима и моралну философију.
„Знање не види пол”, рекла је касније у једном ретком разговору. „Бог не гледа ко има мантију, него ко носи веру у срцу”.
Дани на факултету нису били лаки. Бити једина девојка међу многим мушкарцима значило је показивати се више, бити боља од најбољих, не дозвољавати себи грешке.
Није имала привилегије, али није их ни тражила. Испит за испитом, књига за књигом, корачала је ка циљу који није био зацртан ниједној жени пре ње.
И онда су стигле те друге. Диплома у руци, а свет испред ње који није знао шта са њом. Вера Илић није могла да оде тамо где је желела – црквени прописи то нису дозвољавали. Њена титула остала је у оквиру академског, а не литургијског.
Ипак, није се повукла. Постала је професорка, предавала у богословским школама, писала, учествовала у расправама. Њена анализа библијских ликова Марије Магдалене, Естер и Присиле била је пионирска у српској теологији. Није јој било дозвољено да стоји испред олтара, али је стајала испред генерација младих богослова, васпитавајући их да је вера шира од традиције, а знање јаче од предрасуда.
Никада није била избрисана. Њена љубав била је теологија, а свој живот посветила је мисији за коју многи нису знали да је могућа.
Деценијама касније, када су прве жене почеле да улазе у богословске учионице без страха да ће бити одбијене, ретко би се неко сетио њеног имена. Али свака од њих, макар несвесно, корачала је стазом коју је Вера прва утрла.
Сада, када жене у Србији могу да студирају теологију без погледа сумње, питање и даље остаје – да ли их неко слуша? Да ли ће једног дана нека од њих стајати испред олтара, онако како је Вера Илић замишљала?
Историја је често незахвална према пионирима, али тамо негде, између редова старих богословских списа, у сенци једне пожутеле дипломе, живи прича о жени која је померила границе могућег.
Марија Веселиновић
Наловна фотографија: Ксенија Стаменковић