Јуче излазим из цркве и видим себе како седим у башти кафића, пијан.
Прво сам мислио да је то неко ко веома личи на мене, да ми се учинило. Одем на пијацу, покупујем младог лука, ротквицâ, жена воли ротквице, купим и хлеб у пекари, и вратим се, чисто да се уверим како сам погрешио.
Ма јок, исти ја. Мој двојник седи са још једним типом, обојица пијани, рекло би се од синоћ. Овај други ја попуњава тикет за кладионицу. Прилазим им, све се устручавам, и што сам им ближе све сам сигурнији да не грешим, човек исти ја. Добар дан, добар дан. „Ми много личимо”, велим. Двојник се смеје, „Како се узме”, каже.
Шта, бре, како се узме, исти ја сасвим, само му очи некако другачије, и то не физички, него неки други осећај имам кад му погледам очи, није исто као кад себе гледам у огледалу. У младости сам покушавао да цртам и знам колико се може погрешити у осликавању особе ако само сјај и топлина у оку не буду једнаки оригиналу. Знам колико очи неких светитељâ са иконе могу испунити миром, и колико поглед неких људи може испунити немиром, а већи немир нисам осетио него кад сам срео самог себе у башти кафеа.
Непозван седам за сто, одлажем кесе на под, не скидам поглед са двојника, све покушавам да докучим шта се дешава.
„Ко си ти?”, питам ја њега, само што нисам кренуо руком да му такнем лице јер не верујем својим очима.
„Баги”, вели овај.
„Мене су тако звали у младости. Али Борко се зовем.”
Исти је ја. Има модернију фризуру, носи квалитетнију кошуљу која чини да физички можда и боље изгледа од мене, но ту су подочњаци од неспавања и нездраво руменило од алкохола.
„Где си био?”, пита ме, а налактио се на сто.
„У цркви.”
„Е, јеси клеч’о мало? А? Јеси цмиздрио и певао невидљивом другару, а?”
Његов пријатељ се иритантно смеје. Заударају на неко жестоко пиће и мушки парфем.
„Нисам сигурно пијан у пола једанаест ујутро.”
„Ја сам се бар забавио, до’ватио нешто у проводу. Певао, пио, живео. Нисам поповао.”
„Имам жену и децу, не приличи да се смуцам по кафанама.”
„Што, је ли ти то Бого рек’о? Ајде, попиј нешто. Или ти је причешће довољно да се напијеш?”, смеју се обојица, као напорне вране. „Бор-ко!”, повика мој двојник истичући сугласнике. „Треба да ми будеш захвалан.”
„Зашто да ти будем захвалан, ни не познајем те?”
„Познајемо се ми скоро цео живот, Борко! Од кад си као клинац опсовао мајку, или открио мастурбирање”. Ту он учини непримерен покрет руком. „Или од кад си преварио љубав из средњошколских дана, или кад си огрезао у коцку, па задужио најближе…”
„Не!”, згрозих се. „Нисам учинио ништа од тога никада!”
„Тако је! Све сам ја то преузео на себе! Ти си ме створио, Бор-ко! Ниси хтео да ми се успротивиш, да се порвемо људски, па ко победи, то је најпоштеније… А не ово, овако кукавички. Иди, бре, ниси хтео ни да ме прихватиш, хтео си да ја не постојим. Тек тако, да ме нема. Али не може, ствари не функционишу тако.”
„А не, стварно, ко си ти?”, упитао сам га, мало изнервиран, мада мени не приличи да се нервирам, то некако не личи на мене. Подригнуо је.
„Ја сам Баги”, он слегну раменима. Ћутао сам једно време, покушавајући све ово да растумачим. А тада ми сину.
„Схваташ ли да не можеш тако да се понашаш?”, рекох му. „Не, док тако изгледаш. Шта ће људи рећи? Ако пијеш, лумпујеш, спаваш са женама, коцкаш се? Мислиће да то све ја радим!”
„Ма нееее”, узвикну он цинично, као да увиђам очигледно. „Ајде, опусти се, па шта и да мисле?”
„Шта и да… Брак ће ми се распасти. То прво. А и ја сам угледни члан заједнице. Секретар црквене општине, штавише. Имам и своју стасидију у цркви.”
„Шта је то, тако ти се швалерка зове?”, прснуше обојица у оно грактање – смех. „Стасидија! Звучи као хламидија, не бих се ја с том спетљ’о!”
„То је столица у цркви!”
„Ууууу, имаш своју столицу, братееу…”
„Певам у хору и водим примерен живот!”, повиках, мада уопште не личи на мене да икада подижем глас. „И ја никада… никада! … не чиним нешто што не приличи.”
„Знам да је тако!”, рече двојник и овај пут није био циничан. Хтео је да ми се приближи, повуче столицу и она зашкрипа. Пребаци своју руку преко мог рамена, као да има нешто поверљиво да ми каже. Сад осетих како смрди и на цигаре, па он и пуши, и видео сам како су му очи водењаве, какве су често пијаним, а можда и надрогираним особама.
„Не чиниш никада оно што не приличи, не”, рече тихо, скоро топло. „Ја то чиним. Зато, опусти се и уживај. Узећу ја то све на себе. Ти, ти… Ти иди у своју цркву… Буди узоран хришћанин, домаћин, члан заједнице… Певај у хору. Буди веран муж, добар отац. Води их у луна-парк и купи деци шећерну вуну. Научи их да возе бицикл, поставите неке селфије и слике на друштвене мреже, шта год. Причешћуј се сваке недеље. И сви ће знати како си узоран, како не чиниш оно што не приличи.”
„Говориш као да постоји неко ’али’…”
„Нема ’али’. И то је твоја заслуга. Дођи, љуби брат.” И ту ме он пољуби у образ, најежио сам се од неке грозоте. „Нема ’али’. Постарао си се да тога нема. Ја сам то ’али’.И ти немаш ништа са мном. Претварај се да ме ниси видео и живи свој живот. А ја ћу живети свој.”
„То је све?”, упитах у неверици.
„То је све.”
Ћутке сам устао и отишао. Покушавао сам да не мислим о томе на путу до куће. Растко ми се обрадовао, а његов брат, беба Методије је спавао. Жена ме је пољубила и поставила доручак. Нисам јој ништа помињао. Окадили смо, прочитали акатист. Касније сам отишао у маркет да купим бело месо за ручак, неке пелене и каше. Кад сам гурнуо руку у џеп да извадим новчаник, напипао сам још нешто. Платио сам и пошао кући. Носећи кесе, решио сам да видим шта је то, јер иначе сам педантан, никада ми се глупости не затуре у џеп.
Био је то изгужвани тикет за кладионицу и вештачки женски нокат. Бог свети зна како се то затурило. Бацио сам све, очигледно се грешком нашло ту.
Јер нисам ја таква особа.
Биографија аутора:
Марко Радаковић је рођен 1987. године, завршио је православну богословију у Сремским Карловцима и Православни Богословски Факултет у Београду. Ради као катихета – вероучитељ у три сомборске средње школе. Пише кратке теолошке текстове и кратке приче на свом блогу „Авденаго”. Многе приче су објављене у зборницима.
Насловна фотографија: Ben Sweet, Unsplash