Из збирке прича: Долази нам враг у посету (Београд: Либрум, 2025)
Реп му није био довољно дугачак. Покушавао је он више пута њиме да дохвати буву која му је већ данима задавала муке, али није успевао. Неколико пута се ваљао у штали, чешајући леђа о земљу, пропињао се о задње ноге и покушавао да је уништи тако што је притискивао леђа о храпави зид и његове мале избочине, али му опет није успевало да је уништи. Најгоре му је било када би га газда оседлао, сео на њега и јахао га дуго, и по неколико сати с краћим или дужим паузама. Тада би се бува, чинило му се, притиснута седлом, као и тежином јахача, још више увлачила у његову дебелу кожу и, самим тим, још више га једила. То га је спречавало да ужива у богатој природи којом би пролазио: поред река, планинских потока, густих и, тек понегде, проређених шума, бескрајних равница и ризичних клисура. Такође није могао с уживањем да гледа како његов газда, заједно с неким својим пријатељима и колегама, из пушке гађа јаребице, водене патке, дивље свиње и лисице. Стално се презнојавао, врпољио и шкргутао зубима, псујући бесомучно тог свог малог, за њега чак и невидљивог, непријатеља.
Учинило му се да га и његов власник, због свега тога, чудно гледа.
Једном приликом га је прожела мисао да шмугне из штале, тим пре јер за коња као што је он то и није нарочито тешко, и да без седла на себи оде до најближе шуме; онда да потражи неко дрво с оштрим гранама које може леђима да дохвати; да место на коме се та мала вештица налази нацентрира према некој оштрој грани и да је тако убије, да јој проспе мозак и цревца, ако она све то уопште и има.
Цичао је и тихо бунцао у сну једне ноћи, кад га је бува, јаче него иначе, угризла, па је још, како му се учинило, и гласно засмејала. Можда је то њено злурадо смејање било само сан; можда је чуо самога себе како њишти – што понекад заиста и подсећа на овакав смех. Како год, то је било довољно да устане, да се протегне, зевне и, коначно, крене до шуме.
Пошто се искрао из штале, док су његови другари коњи блаженим сном спавали као један, полако се упутио ка оближњем језеру да се умије, а онда и ка шуми до које му је требало неких пола сата. И бува као да се успавала на његовим леђима, па му се и глави мало разбистрило. У души му се населио мир, али он није дозволио да га то поколеба и да одустане од свог плана. Успут је размишљао: „Ово ми се први пут дешава. Док сам био мали, имао сам такође ове сподобе на леђима и у својој гриви, али брзо бих их се ратосиљао. Док ова курвица сада, ова крвопија без мозга и без крвних судова, као да је јача од свих осталих својих сународница, па још уз то, као да има и нешто лично против мене. У свету нас животиња, нарочито племенитих животиња и раса, којима и ја, дакако, припадам, постоје принципи, постоје идеје и упорност којом се ка њима стреми, али код ових ситних, преситних бића, тога не може бити. То је код њих искључено. Сви то знају. Нико то не доводи у питање. Откуд онда оволика упорност код једног оваквог безначајног створа, чему оволика тврдоглавост, па и бес, према мени, када нисмо из истог ешелона? О чему се овде, заправо, ради?“
Дуго је још тако размишљао, а повремено и застајао да гледа Месец који, како му се чинило, као да ће сваког тренутка, у својој густо-млечној белини, кренути да се топи, да ће почети да се слива с тамног неба ка њему, ка његовим устима, као млеко што се слива кад га газда понекад тим небеским напитком награди. Чак је приметио и као неке шаре на Месецу. И знао је врло добро како то небеско тело мења свој облик; некад је овакав, некада онакав. „Можда и њега“, мислио је, „мучи оваква некаква бува. Ко зна… Јадни мали Месец“, прође му ова мисао кроз главу, с дубоким уздахом.
Већ је дубоко одмакао кроз шуму а да то није ни приметио. Мисли су га занеле. И драго му је било што му спекулативне бравуре тако добро иду, готово исто као и галоп, прескакање огромног камења и жбунова, као и ескивирање разних опасности на путу.
Застао је да предахне и, таман када се наслонио на један храст, почело је. Склопио је очи и тихо њиштећи помислио: „Ово ти је последњи пут, курвице мала! Још само мало и готова си…“
Устао је и наставио даље, газећи блато, прљајући своја чиста и уредна копита. Гледао је у гране пажљиво, сваку појединачно. Једна је, колико може у мраку да примети, савршена за његов наум, али је превише високо. Друга је отприлике на одговарајућој висини, али је сувише танка и крхка. Не дозвољавајући да га обузме очајање полако је ишао цик цак, верујући да мора негде да се налази грана која је оштра, довољно јака и на пожељној удаљености од земље. То није било тако једноставно као што му се спочетка чинило, али није било друге. „Ако треба, тражићу до зоре“, рече у себи, док су му капи зноја пекле очи, „ако треба, нећу се враћати газди и својој братији у штали, док ово не решим. Њихово је да ли ће ме разумети.“
Још неко време је тако водио борбу са собом, да би на једном малом пољу чистине, где је неко, очигледно, палио ватру, угледао једно танко дрво с мноштвом баш онаквих грана какве су му потребне. Заобишао је угарке и један пањ, пришао дрвету и стао да посматра његове гране – гране као канџе, какве вероватно има и ова његова мала „јахачица“, само много веће – с готово истом пажњом с којом је малопре посматрао и Месец.
И кренуо је. Одмерио је једну подебљу грану која се при крају сужавала и била оштра као копље – копље, то борилачко средство, оружје које су његови преци врло добро познавали, а он о томе само слушао бајке и легенде. Није се нешто нарочито удубљивао у те детаље, јер је пратио само главну окосницу тих прича – бескрајни галопи, јуришање ка непријатељским коњима и награђивање велепоседника након добијене битке. Али сада као да је успео и да осети дух тих борби када су овакве дугачке и дрвене оштрице означавале једно време и један искон, а у чему су коњи учествовали, чинило се, с већом снагом и поносом неголи сада. Кад би га неко од тих далеких предака сад видео шта ради, сигурно би се грохотом смејао, али шта он ту може? Времена се мењају, и данас мука натера једног коња чак и на овакве, наизглед смешне потезе.
Пришао је грани као што прилази појилу, мало се сагао испод ње, нацентрирао место где је осећао буву и…, кренуо. Горе – убод, доле – олакшање. Па опет, горе – убод, доле – олакшање. Онда је осетио како се мала мучитељка помера, како бежи пред убодима гране-копља, а он је наставио неумољиво да убада.
Ни сам не зна колико то траје. Али у једном тренутку је осетио да је почео да крвари. Застао је, одмакао се од стабла, удахнуо дубоко, покушавајући да, ако треба, започне и други део борбе.
И заиста, осетио је сада буву на својој задњици, те је опет стао испод копља-гране, и кренуо да је нишани. Опет је био упоран и жилав, али је такође и на том месту, можда још и више него на леђима, прокрварио. Наједном је зањиштао и кренуо да поскакује још више, тражећи је и не обраћајући пажњу као малопре где се она налази, скакао је и махао репом и гривом тако да, кад би га поменути преци сада видели, зацело би се уплашили и помислили да је полудео. Једва да је узимао ваздух између скакања и набадања, док су му се неки праменови гриве лепили за ознојени врат. Цела шума се орила од његовог њиштања и рикања. Више није успевао да осети разлику између убода буве од убода копља и, као себи у инат, и њој у инат, па и свим својим размаженим и гордим прецима у инат, скочио је високо, користећи сву своју снагу, истовремено зањикавши најјаче што је могао, набивши се на грану која му је ушла дубоко у тело, истовремено се и поломивши.
Пао је у блато заједно с њом, у полунесвесном стању.
Дисао је испрекидано. Знао је да умире. Дрхтао је у блату и пуштао вреле сузе да му клизе низ њушку. Овако је, можда, и најбоље, мислио је. Сада, због забодене гране, није могао да легне на леђа и да последњи пут погледа у звезде и Месец.
Кад му се учинило да се успављује, да полако нестаје и да се топи у блату у ком је лежао, зачуо је глас:
– Ниси успео да ме пронађеш. Ево ме сад овде, пред твојим очима.
То је била она. Бува! Знао је да је она. Једва да је успевао да је види. Али то није било ни потребно. Осећао је да је важно да је чује шта му говори.
– Ти сигурно мислиш да сам ја нека хуља, бедна хуљица без памети, па сам се тек тако попела на тебе и кренула да те мучим. Слободно тако мисли.
И мислио је тако. Као да је схватио да ће му бити лакше да умре верујући у то. Превише је бува он потаманио. Превише је инсеката прегазио својим копитама. Истина је да их је сматрао за нижа бића, за љигаве и ружне тачкице које само гмижу и смрде, док је он, тобож, далеко изнад њих. Чак се понашао тако као да оне и не постоје. Муве је терао репом, стоноге, бубе и буве газио свакодневно, и за то не само да није марио, већ је неретко био и испуњен гордошћу! Ова бува као да је због свега тога решила да му се освети, да га спусти с облака на која се он галопом попео; све време она му озбиљне ствари ставља до знања, и једино што му још није јасно јесте зашто баш она и како се на ово насиље осмелила. Можда су и његови пријатељи у опасности, посебно ако ће и други инсекти да се угледају на њу. Све време је, проклета била, тако сигурна у себе и…, у том тренутку је фркнуо.
– Чујеш ли ме? – гласно му се обратила. – Није ти сметало да те јаше твој имућни газда, свакојаке курвице и ко зна ко све још, али ти је зато сметала једна бува, чак и онда док сам мирно лежала на твојим леђима. Не мислиш ли да је то велика срамота за тебе?
Коњ је и даље ћутао. Чак и да је могао да проговори, не би се одважио на то. Једноставно, тако му је било лакше. А можда је тако и најбоље. Чак и сада, у оваквом стању, није сматрао вредним да овакво једно биће прихвати за свог саговорника. Веровао је да је због тога што познаје своје претке коленима уназад, и то преко некаквих улепшаних прича и причица, више вредео од њих, од оних који једва да се и међусобно познају, који ни оца свога и матер своју често не стигну да упознају, и…
И овде коњ више није чуо шта му бува приповеда, као што није могао ни да прати ток својих мисли. У једном тренутку му се цело тело опустило као да му наилази сладак сан. Убрзо је искрварио и престао је да дише, с главом у блату као на удобном сену.
Бува то вероватно није ни приметила, наставивши да прича све док се није успавала тик испред његове закрвављене њушке.
Душан Стојменовић
Из поговора „Непоуздани приповедач у непоузданом свету” Душана Петровића:
Читањем прича ове збирке, стиче се утисак да је сваки покушај промене уочених аномалија осуђен на пропаст. У причи „Радоје Домановић по други пут међу Србима” друштво у које писац доспева чини се горим од оног о ком је он писао у веку раније. Аутор наводи бројне историјске податке којима се показује положај Радоја Домановића у времену у ком је стварао и његова истрајност у намери да не постане политички подобан. На тај начин се додатно наглашава савремено друштво у ком је готово немогуће пронаћи таквог појединца, већ сви пристају да буду укалупљени и подобни, док Домановићев „подвиг” бива исмејан: „Потуцао си се од немила до недрага, лутао као неки клошар, дочекао некакву славу тек после смрти, па би сад ту неправду мало да испеглаш, да изравнаш неке догађаје. (…) Ниси ушао у калуп, па су ти сад други криви”. Посебан акценат је на школском систему у ком се уочава низ бизарности: директор једне школе је по стоти, јубиларни пут поднео оставку, фризерка предаје грађанско васпитање, а као најважнији сегмент образовања наставника су разноврсни курсеви о демократији. Врхунац бизарности представља перформанс који је директорка осмислила и који чине неприкладна музика, конфете и неартикулисани плес просветних радника. Коначни пораз и узалудност појаве Радоја Домановића произилази из његове немогућности да „успостави здрав разум” у свету који је одавно заборавио на његове сатиричне приче.
Слично томе, и промена појединца је упитна. Коњ из басне „Коњ и бува” покушава да промени појединост која му не одговара – он не жели више да буде жртва досадне буве. За разлику од типичне басне у којој је једна животиња углавном представник позитивних особина, а друга животиња представник негативних особина, Стојменовићева басна се разликује. Досадна бува постаје носилац здравог разума и критикује коња: „Није ти сметало да те јаше твој имућни газда, и ко зна ко све још, али ти је зато сметала једна бува, чак и онда док сам мирно лежала на твојим леђима. Не мислиш ли да је то велика срамота за тебе?” Ова прича се тако може тумачити као критика појединца који жели да мења минорне ствари, док не увиђа да греши када је реч о далеко важнијим поступцима.
Уређено (или боље поново рећи „укалупљено”) друштво је једини идеал коме се тежи и ком се јунаци Стојменовићевих прича морају прилагодити на лакши или тежи начин. Јунак приче „Радоје Домановић по други пут међу Србима” несвесно постаје део карневалске атмосфере и почиње да игра са осталима. Са друге стране, јунак приче „Кућа предаје” критикује усмено или кроз своју поезију многе аномалије које уочава због чега постаје „пацијент” специјалне установе која води неподобне појединце ка „Свезабораву” и прави од њих послушне грађане: „И заволећеш све своје колеге, сваког ко ти буде био директор, свакога човека ове наше земље, а поезију ти нико неће бранити да пишеш”. Овакве установе, колико год делују нелогично, потпуно се уклапају у шири приповедни свет, оне су потпуно усклађене са друштвом које је у причама приказано. Слична, бизарна институција јавља се и у причи „Фирма”, у претходној збирци прича Душана Стојменовића.
Насловна фотографија: Unsplash