Емоције У твојим очима огледа се пролеће, бурно и немирно, попут снажних емоција, које у себи имају моћ кинцугија. Акварел Сећања су присутна, неизбрисива, пуна трагова који скривају се у соби акварела. На зиду, бучним улицама, у тихим водама, сећања су заробљена у нашој соби акварела. Владавина страха Пишем вам о страху. Знате ли можда…
Разгледница из Темишвара (Анђелија Арбутина)
„Градови нису само скупови објеката и празнина између њих, разуђених више или мање насумично по крајолику; не треба их дефинисати ни преко тренутних, људских становника, чији су животи само трептај у њиховој спорој, разиграној, фрагментираној егзистенцији.“ (Милош Михаиловић, „Књига одраза“) Анђелија Арбутина
Тражење нас (Андријана Попадић)
Ниси ти постојао. Нисам ни ја. Нисам ја дисала. А ниси ни ти. Покушавала сам да те пронађем. Кунем се. Јесам. Тражила сам те у ходницима напуштених зграда, тражила сам те у смирају дана. Веруј ми, тражила сам те у шуштању опадајућег лишћа, у струни уличног свирача, у стенама. Чула сам од неких људи да си ме тражио. На степеницама, у магли, у разбијеној чаши, тражио си ме на горким уснама, у уснулим очима, на перонима растајања, на длановима огрубелих. А онда је ноћ одсвирала ћутање. Ноте су се играле мојом косом, мојим прстима и мојим минђушама. Голицале су моја стопала. Звецкала је тишина. Ћутање је подсећало на кораке. О, мили… Запевај ми… Гле… Одувек смо били МИ. Андријана Попадић
Успомене наших очева (Ђорђе Зец)
Предисторија Дивне су успомене наших очева без гнева на звезде и Месец и његове мене, без страшних осећаја празнине и очаја, нимало кивне на даљине у цвату чудне. Дивне су, дивне. Ми били смо живи још некада давно када су нас снили кроз осећаје блудне што миришу незаборавно на љубав врелу и отисак шаке на…
Сонети за посрнуле и придошле путнике (Јелена Љубеновић)
Топлина У продорној од тишине ноћи слике његовог земаљског починка испуњавају сви разговори које откупљујемо од речи не знам да ли је починком откупљен твој бол и када бих да удахнем твоје присуство предухитриш ме сопством милине која одасвуда долази попут невидљивог дима и бешумних сенки не знам да ли…
BEZ LIMITA BROJ 9 / BEZ LIMITA NUMBER 9
„Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan, dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem,“ zapisao je Ivo Andrić. I gle, zaista, ponovo je proleće. Devojke zažarenih obraza sedeće dugo ispod drveta tek procvale trešnje, na krilu držati…
Izgubljeni dani #3 (Nikola Đorđević)
(„Put Crvene gospe”) Prašina koju je dizao vetar zaklanjala je pogled ka ulici kroz koju sam prolazio. Pri kraju grada, blizu zapadne kapije, bilo je nekoliko ovakvih ulica. Ljudi su ih zvali ulicama „crvenih svetala”, mada su svetla retko kada zapravo bila crvena. Redovi dvospratnica, sa crvenim zastorima koji su i bacali tu nijansu, pogotovo…
Laza Kostić po drugi put među Srbima (Dino Brničanin)
Dino Brničanin, student grafičkog dizajna na Fakultetu savremenih umetnosti, na svom Instagram profilu @art.xv stalno se osvrće kako na aktuelne teme tako i na život današnjice uopšte. On to čini uz pomoć stripa. Strip je grana umetnosti koja je dugo bila na margini, ali koja svakako ima moć da, poput književnog dela, prenese snažnu poruku….
„Promising Young Woman” (Mirjana Dimitrijević)
,,Promising Young Woman” iliti ,,Devojka koja obećava” (2020) jeste u isto vreme i zabavan i ozbiljan film; veselih boja, ali i mračan. To je priča o ženi koja se sveti i bori za pravdu u društvu u kome su žrtve nasilja neshvaćene. Jedan strašan događaj iz rane mladosti uticao je na to da promeni svoj…
Sećanje na jednu mene (Nina Kostadinov)
Prometej na pepelu Ako, ako, smejte mi se, Vi pokvarena gamadi crvljivog sloja, Čija krv struji kao i moja, Ali ja nisam kao vi! Smejte se jadnome Prometeju Ali nemate prava, Krvničke zveri Dok vaše metalne ruke cede duše mojih braće i sestara, Sve dete do deteta Čija krv struji kao i vaša, Ali oni nisu kao vi. Za njihove duše po trunka pepela Na mestu gde ste Nebesima pevali pesme, Ali Nebesa ne prihvataju ubice i decogube metalnih srca. A vi, posmatrači, Glave lakoverne, Očiju razgoračenih od straha, Čuvajte decu kad već niste nas, Jer je vreme kompromisa prošlo. A sećam se dobro, Jer stare rane ne idu nikad, Da je kamen gradio kule, A kule zatvor, A u zatvoru, Deca. Pa i ja sam bio dete Nečiji sin, nečije dete, A to dete je mrtvo i ne zove se mojim imenom Koje ruši, pali i razara Pa i ja sam nekad bio dete U zatvoru jer sam bio Dete Ali dete koje nije vaše. Ali ljubavi još ima, a to je On, On čije su ruke grlile i lečile, On što je čekao, on što nije trebalo da zna za krv među zidovima, On koji je ljubav. Pa neka mi…