Кад мушкарац плаче Не брини сине шта други кажу што ти се смеју по глави скачу не мари за то пусти их лажу понекад сине и најјачи плачу Предуго они били су јаки па сузе сад су кренуле саме не веруј њима то каже сваки плакање није само за даме Мушкарац исто осећа јако живот га лупа о морске стене небитно ко је заплаче свако плакање није само за жене
Извор инспирације Песмо моја, моја реко, дошла си ми ко бујица, па се чујеш ти далеко и лепршаш као птица. Ти си, песмо, као шума, изгубих се ја у теби, што ме узе ти за кума, да ја име даднем теби. Као отац својој кћери, какво желиш то ћу дати, песмо моја, не замери, што ти име нећу знати. Не љуте се нежне риме што немају своје име, ал’ сањају снове своје, да стихове свилом кроје. Схватиле су дивне речи да се туга њима лечи, па се нижу брзо, лако, да утеху нађе свако. Песма моја томе служи, да се пева кад се дружи, да л’ је срећа или туга, да је волиш као друга.
Марко Маринковић рођен је у Гњилану 1991. године.Дипломирао је, а потом и завршио мастер студије на Правном факултету. Себе описује једном речју – песник.
Коаутор је књиге поезије „Хроника једне младости” уиздању Књижевне омладине Србије. Члан је редакције„Витез” и редовни учесник Београдског фестивала писаца задецу „Витезово пролеће”. Песме су му објављене у вишезборника у земљи и иностранству. Живи и ствара у Београду.