Nove pesme Pišem nove pesme da se njima ogrnem. Kada mi bude hladno, kada budem usamljen i nevoljen od ljudi i sebe. Kada bude nevidela vodiće me za ruku. Moje kosti i moja krv, kada ne bude mog tela, nova koža da je obučem. I kada ne bude glasa, biće mojih reči zvuk. Moje oči da gledam kada pod pokrovom počnem da snevam. Kada mi budu rekli da ćutim, a ja neću. Moje usne da poljube svakog ko ne može da ljubi samog sebe. Moje drugo srce da kuca kada ovo stane. Onda kada se umori od tuge i samotinje, kojima sam proklet. Pišem nove pesme da se njima ogrnem. Kada ne bude ljubavi, ne bude nikog i ničega, začuje se o meni tišina.
Odbačenici Pesnik mora biti provokator: mora biti početak početaka, oblikovati sebe prema vremenu; mora staviti poeziju kao prvu, kao majka svoje prvorođenče, žrtvu neotkrivenih ruševina; mora znati kako početi i stati, kako da progovori i izazove. Pesnik mora pojesti svoj ego: nahraniti mrak tuđih neznanja i videti vidom pre ostalih svih; mora se držati svojih reči kao što se ratnik drži za svoj mač u borbi prirode da nađe bit, nenapisanu budućnost svetla koja će ga odvesti do svog smisla. Svi ti ranjeni pesnici, kreature samog Apolona, moraš im prići mnogo bliže da bi video sve dubine i visine. Svi ti besmrtni pesnici odbačenici same smrti, moraš čitati njihovu decu da bi mogao spoznati smrtnost.
Nenad Kostić
Naslovna fotografija: Jeremy Bishop on Unsplash
Kad bog nadari djete… svaka čast ❤