У свом истраживачко-стваралачком раду највише се бавим сновима и несвесним делом свог бића, успостављајући специфичну комуникацију са собом, али и са светом око себе. Слика, као визуелна реч, одувек је била моћно средство комуникације. У себи и у својим радовима трагам за мистичним путевима, а крајњи циљ ми је извор за којим многи вековима трагају. Пут до извора из којег тече пун потенцијал је често доста закрчен, али освешћивањем себе ми можемо да пијемо са њега.
Као основно средство изражавања користим контраст. На мојим сликама спајају се светло и тама, сан и јава, реално и надреално ‒ баш као што и у животу постоји вечити дуализам између телесног и духовног, живота и смрти. . . Незаобилазни мотив на мојим сликама јесте шума. И шума и дрво носе у себи дуализам. Она нема краја, у њој има светла, али има и таме. Дрво је, са друге стране, својим кореном везано за земљу, односно таму, а својом крошњом тежи ка сунцу, ка светлости. Контраст се на мојим сликама види и у материјалу који користим и у начину на који се визуелно изражавам. Насупрот чистоти и зеленилу шуме коју сликам, уводим нестандардне сликарске материјале битулит и бензин. Битулит наставља да ради и након што завршим свој чин сликања, баш као што и сама природа оставља траг на кори дрвета. Међутим, иако то делују монохроматски, слике рађене битулитом крију у себи обиље тонова и зраче топлином и мистичном атмосфером. Дуализам се у мом раду види и у начину мога визуелног изражавања. У зависности од унутрашњег нагона који ме покреће на стваралаштво, радим инстинктивно и несвесно и тада настају апстрактне или полуапстрактне композиције које одликује наглашена експресивност. Са друге стране, не напуштам фигурацију и стварам слике пуне метафизичке атмосфере и снажне симболике.
Моје слике можда делују мрачно и песимистично само на први поглед. Њихова је порука заправо пуна наде. Ми често јесмо заробљени у свом мраку и мраку човечанства. Међутим, ако се вратимо својој природи и прихватимо себе као део већег, ослободимо се страхова који нас вуку у таму, досегнућемо светлост која постоји у свакоме од нас и достићи хармонију са природом. Често имам осећај као да из унутрашњег света шаљем поруку ка спољашњем и на тај начиин комуницирам са посматрачем. Шаљем поруку да се у свима нама одвијају различити процеси које је понекад тешко разумети, не дајем одговоре, али се надам да барем понекад успем да поставим барем једно право питање. Јер, шта је уметност ако није средство комуникације?
Оскар Вајлд каже: Свака је уметност сасвим некорисна.[1]
Можда ми док је стварамо не размишљамо о томе да ли она икоме доноси користи, али она се увек јавља као последица нашег деловања. Уметност је ту да нас подржи, да нас прикаже онаквима какви јесмо али и да нам пружи наду да нисмо сами и да светлост постоји.
[1] Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, Београд: 2011. стр. 13.
„Сан о равници”, „Сећање на гоблен из бабине спаваће собе (Шта је иза завесе)”, „Шумски задржи дах”
„Промишљање сна”, „Недосањан сан”, „Пећински свод изнад језера”, „Наличје”, „Између мене и равнице”, и делови диптиха из богате уметничке ризнице Ксеније Милићевић
Зовем се Ксенија Милићевић, рођена сам у Јагодини 1992. године. Уписала сам Факултет примењених уметности у Крагујевцу, одсек Зидно сликарство, на коме сам дипломирала у класи проф. Јелене Шаленић 2016. године. На истом факултету уписала сам и мастер академске студије код проф. Слободана Маринковића. Излагала сам на више колективних изложби у Краљеву, Крагујевцу, Јагодини и Београду. Прву самосталну изложбу имала сам у Завичајном музеју у Јагодини 2019. године, а она је уједно била и моја мастер изложба.
