Писац из читанке Пеђа Трајковић и књижевница Марија Маја Д. Недељковић својим стваралаштвом оплеменили су детињство многих генерација. Аутори су говорили о статусу дечје књижевности данас и њеној улози у развоју најмлађих.
Који књижевни јунак је обележио Ваше детињство и по чему га памтите?
Пеђа: Ја припадам генерацији која није журила да одрасте, те је имала дуго и безбрижно детињство, па су се и књижевни јунаци са којима сам се дружио мењали како сам бивао зрелији. Дивио сам се храбрости Јованче, Стрица, девојчице Луње, смејао се досеткама пољара Лијана, завидео на авантурама Тому Сојеру и Хаклберију Фину, без даха пратио подвиге Тарзана, Д’Артањана и Билба Багинса, стрепео над судбином Оливера Твиста, саосећао са тужним Квазимодом… Но, кад треба издвојити једну књигу, односно једног јунака, онда увек бирам Алису (хеј, девојчицу!), која отвара читав низ магичних, бескрајно шашавих ситуација и још блесавијих ликова, који ме и дан-данас, овако маторог, потпуно фасцинирају.
Maja: Велика је то и прекрасна, раздрагана дружина јунака дечје књижевности с којима сам се играла, смејала, радовала, решавала загонетке и невоље, борила против зла, правила несташлуке… на тим најузбудљивијим, звездоберним, а сасвим стварним игралиштима што се вихорно разлиставају унутар књига… Осим што су већ књиге, и кад смо деца и кад поодрастемо, (за)увек они наши верни другари. Но, ви рекосте да изаберем. Тешко ми је… ух! Да не наљутим неке друге јунаке, е, зато ћу само да вам шапнем, онако у поверењу. И немојте ником, никоме да кажете, договорили смо се, а? (намигује) Па, Мелита! Јунакиња бесмртне каламбур-књиге Ивана Кушана Лажеш, Мелита! Једна маштовита, радознала, немирна девојчица разбарушене, валовите косе боје злата, с којом никад не знате на чему сте; неуморна, увек запитана… Кад сам била мала, мислила сам: Мелита – то сам ја, али нећу никоме да кажем! (смех) Сада када сам одрасла (мада и то је питање), и даље сам Мелита, па се ви снађите иако сам вам све рекла у брк, и не можете баш да се жалите. (смех)
Која је улога књижевности у развоју деце?
Пеђа: Књижевност је један од носећих стубова у темељу образовања и васпитања деце, који одлучујуће утиче на њихово разумевање, препознавање, прихватање и дограђивање система вредности на који се свако људско друштво ослања. Уосталом, да није тако, не би кроз историју увек била предмет различитих идеолошких и пропагандних манипулација. ЗДРАВА књижевност ствара ЗДРАВЕ генерације деце, способне да размишљају и доносе ЗДРАВЕ и прогресивне одлуке. Важи и обрнуто.
Можда је парадоксално, али то се најбоље види баш тамо где разна нека друштва (па и наше, сасвим упечатљиво) књижевност покушавају да потисну јефтиним медијски агресивним менталним садржајима, кроз њихово укупно морално, духовно, па и свако друго посрнуће.
Маја: Кључна је за правилан развој личности, било усмена и/или писмена књижевност. Зато је неопходно да буде мудра и радосна, а једно без другог – и овако и онако – не иде. Запитајте мудраце свих времена и меридијана, па ће вам исто зборити. Сетите се оне мисли нашег драгог старца Тадеја: Радујте се и певајте, јер то зла сила никако не трпи!
Шта Вас је подстакло да пишете за најмлађе?
Пеђа: Ретки су писци који су одмах почели да пишу за децу. Нисам ни ја, наравно. Када сам био млад, деца нису била моја циљна група на коју сам желео да оставим утисак. Логично, не освајају се девојке дечјим песмицама. Но, кад су и мени почела да се рађају деца, мој књижевни сензибилитет и поетика су се значајно променили, а како је детињство њих ТРОЈЕ трајало добрих двадесетак година, имао сам сасвим довољно времена да се профилишем као писац за децу.
Маја: Радост, неугасла радост која искри у мени, упркос свом злу које, од давнина, што сведочи сва историја, до дана данашњег дана, притиска свет, а сада и с најозбиљнијом претњом да га уништи. То, разуме се, само уколико се ми предамо и допустимо. Зато је борба непрестана. А деца? Деца су извор непрекидне радости, зато не само да уживам да пишем за њих већ је то за мене битно и неизбежно, као што су сунчева светлост, вода, ваздух услови за живот. А изнад свега – љубав!
Идеални читалац коме се обраћам је…
Пеђа: Одговор на ово питање наслања се на претходно. Често волим да кажем да ја не пишем за децу, пишем за паметне, а да њих најлакше налазим у дечјој популацији. Истовремено, врло свесно смањујем свој потенцијални број читалаца, јер моје песме, колико год да су лагане и набијене хумором, обилују бројним метафорама које подразумевају одређено предзнање, па и истраживање на тему шта је песник хтео да каже. Знате, памет се не доказује тек тако, треба се мало и потрудити.
Маја: Ко ужива у књигама, воли да чита, али размишљајући, истражујући, коме су књиге заиста животни другари, јесте већ тим својим избором, наумом и радњом добродошао ствараоцу. Идеално – добродошао.
Има ли разлике у стваралаштву за децу и за одрасле и у чему се она огледа?
Пеђа: Осим у погледу избора тема и приступу истим, не би смело да их буде. Страшно ме иритира када неталентоване скрибомане прекомандују у писце за децу. Ужас! Да ствар буде још гора, такви увек имају некога ко ће их подржати у тој мисији, штампаће им књиге, позивати да гостују по школама, ма, даваће им и награде, што као крајњи исход има осипање, иначе критично малог броја, читалаца.
Маја: Нема. Само је стварати за децу много одговорнији и самим тим озбиљнији посао. Тај велеумни став лепо и кратко образложио је Душко Радовић и, све у свему, они који стварају за децу у разним областима то су искусили.
Где се данас налази стваралаштво за децу?
Пеђа: У култури, која је последња рупа на свирали овог друштва, већ добрих тридесетак година (показало се когод да је на власти), стваралаштво за децу је у потпуном запећку. Гасе се књижевни часописи, нестају књижевни сусрети и фестивали, добре и потребне књиге тешко налазе пут код издавача и губе битку са комерцијалном литературом сумњивог квалитета.
Пре неколико година, на отварању Олимпијских игара у Лондону, Енглези, дакле народ који је свету даровао парну машину, Дарвина, фудбал, Битлсе, интернет, као свој највећи допринос цивилизацији прогласио је своју литературу за децу. А тамо негде, крајем шездесетих година прошлог века, из те исте Енглеске режисер Тимоти Џон Бајфорд долази у Србију, сматрајући да је наша књижевност за децу супериорна у Европи…
Ето, успели смо све то да потпуно разрушимо, а без иједног рационалног разлога јер по стваралачким потенцијалима, особито у поезији, можемо без страха изаћи било којој другој земљи на црту. Да не говорим о томе да је књижевност за децу много квалитетнији део наше књижевности.
Маја: У запећку је брига о њему, судећи по ономе што је на јавној сцени. Међутим, у бити није тако, јер има пуно изванредних стваралаца за децу, али њихова дела нажалост не допиру, или ретко допиру, до читалаца. На нама одраслима је, и то у разним структурама друштва, да прокрчимо путеве све борећи се против ала и вештица и отворимо видике ка правим вредностима.
Које теме доминирају у дечјој књижевности?
Пеђа: Могу да одговорим само за стање у нашој књижевности, а ни ту нисам сигуран да сам баш сасвим компетентан. Кад је у питању проза, имам утисак да већ годинама (деценијама чак) постоји матрица коју је поставио Градимир Стојковић, у коју сви уписују податке за своје приче. Револуционарни заокрет у том погледу имали смо са делима недавно и рано преминулог Игора Коларова, чија је нонсенс и духовита проза нешто најбоље што је наша литература дала у овом веку.
Кад су теме у питању, наши писци као да се по дифолту утркују ко ће се више ослонити на свет компјутера, смарт телефона, друштвених мрежа и других виртуелних садржаја којима је опијена генерација З, правећи компромисе који озбиљно срозавају литерарни ниво.
Што се поезије тиче, мислим да је ту стање знатно боље (колико год ово будете оценили као пристрасно, што и јесте) пре свега због неколицине (није то уопште мали број) песника врхунског квалитета и самосвојственог стила. Нећу их набрајати, јер бих свакако неког неправедно заборавио, а већина су ми и добри пријатељи, на шта сам јако поносан. Уосталом, читајте Слова на струју, лако ћете их препознати.
Маја: Ако не превагну дечјем узрасту прилагођене приче о кључној разлици између добра и зла, и њиховој сталној, бескомпромисној, љутој борби, као и неугасла вера да ће добро победити упркос свему – онда нам се свима лоше пише. Где смо у том смислу, каже нам се кад погледамо око себе, када посматрамо начичкане излоге, рекламе, јавну сцену, идиотизовне и/или сатанизоване тзв. игрице и играчке за децу, којекакве књиге и песме за њих, па позоришне представе, филмове…
Дакле, као и у претходном одговору, главну реч има борба одраслих за вечне вредности. Када су не само деца у питању већ и одрасли, јер они су узори и учитељи деци, неопходно је спознаја да је бело – бело, да је црно – црно, да бело не може бити црно и обратно. Ипак најопасније јер је најлукавије је оно – сиво. Наравно, реч је о буквално нацртаном примеру. Јасно сликовитом!
Ово, подразумева се, није одељак из неке теорије о бојама, осим што има и оних који говоре да бело и црно нису боје, али јесу, јесу, боје су, питајте сликаре, а ко хоће филозофско одмеравање на ту тему, само нека изволи, ми, а има нас и те како – бацисмо рукавицу.
Да ли ће књига однети битку у дигиталној ери?
Пеђа: Бојим се да одговорим на ово питање. Оно што ме највише плаши је да нам из основних (ма, ни средње нису боље) школа изађе половина деце која сриче док чита!!! Много већи проценат нема појма шта је прочитао ако у континуитету чита текст дужи од једне стране. Они мењају језик, убацују скраћенице, уништавају правопис и све више почињу да се споразумевају међусобно знацима по методологији пећинског сликарства. Додуше, нису они ти на које се књига може и треба ослонити у будућности. Увек ће постојати критична маса оних паметнијих… ваљда.
Велики Душан Радовић умео је да искористи нове медије (радио, па телевизију) и стави их у функцију популарисања дечје литературе и књиге. Мислим да је то прави и једини пут. Уосталом, ја сам увелико кренуо њиме са Словима на струју, додуше, уз велике напоре, одрицања, неправде и неразумевања у ових осам година апсолутног волонтирања. Хоћу ли успети? Чисто сумњам, али ме бар савест не гризе јер се предајем без борбе.
Маја: Хоће, него шта. Стара је то, а опет стално млада и увек будућа, и сад следи оно незгодно за све који су против књиге какву историја познаје – искусна је то једна (смех) кука, нимало наивна. А борба јесте на живот и смрт, бити или не бити, па ком опанци ком обојци. Наравно да ћемо њој здушно помоћи. Ма, много волимо с књигом да смо победници.
Из трећег угла питала: Јелена Јоцић