Овуј че причу испричам по нашћи, јер Пирот без пиротсћи дијалекат је ко човек без глас, видиш му лице, ал’ не и душу.
Овој је наша застава, на њу чувена шара пиротског ћилима, што је једно од наши заштитни знаци, ал’ тој че зборим натам’.
Причу би почела сас једно много убаво место.
Место одокле потичем и куде сам провела прве 11 године живота, куде су ми најдраже успомене… куде ми је детињство.
…
Има једно село, Рудиње се зове. Од Пирот 18 километра далеко према Стару планину.
До там’ да дојдеш, мора се малко помучиш. Ако возиш кола, че те нервира неасвалтиран пут, рупе и узбрднице.
Ако пак изабереш да идеш с аутобус, треб’ да знајеш да три километра мора да препешачиш, јер аутобус дирекно до Рудиње нема.
А тој како је, знају си који тамо живе, а никој се нече жали, за боље се не зна.
А и кво чеш боље од нетакнуту природу, зеленило и поглед на Стару планину.
Овде се зауставља аутобус, од туј, нагоре мораш пешћи.
Е, туј је прво изненађење:
Много је узбрдо и ако неси у кондицију, че папшеш, ал’ да се не л’жемо, оваквај се природа не виџује свуда:
Kaд до овде дојдеш, мож’ да од’неш, јер на даље пут неје напоран а доживљај испуњености с природу неописив.
Види се и Миџор.
Ко што реко, путат је лош. Кој се навача с кола да иде, треб’ си поведе рачун.
И кад препешачиш тија три километра и улезнеш у селото, тагај си на коња.
Прво што че видиш је нашата црква Света Тројица.
Орати се да је тој најубава црква у цел пиротсћи округ. Неје на мен’ да судим, само че приложим да видите како изгледа.
Одма’ иза је школа.
Туј сам ја завршила прва чет’ри разреда основну школу.
У први разред, ја једини ђак, а било ми је убаво, нит сам се жалила нит ништа.
Дете, кад не зна за друго, све си му добро.
Беомо после још три ђака док сам завршила четврти, а кад сви они позавршаваше, школата опусте. Нема млади, нема деца па тој ти је. Сви бегају у град, мисле, ваљда, тамо је срећа.
И тека, школата остаде да зјаји док се не сруши. Жално ми кад се сетим како смо се тамо играли, учили и било ни брига за све.
Живот тамо је једноличан. Работи се по цел д’н, на њиву, покре стоку, пољопривреда… Кој је решил да тамо остане и ствара, тија цел век проведе без одмор. Пензије нема, радиш док си жив.
Ништа боље нема него кад умејеш да уживаш у оној што ти природа нуди, па кад се сродиш сас животињке, неје ти више ништа тешко.
Има у село јед’н много убав камик, Мрамор га зовемо, тамо кад се укачиш видиш цело село ко на длан.
А до њег има борова шума. Кад беомо деца, оратише ни там да не идемо, има зверће. Ал тој ни само плашили, да се не истровимо ил’, не дај Боже, да се не паднемо од стену ил’ се отклизнемо на ситнити камчичи… деца су тој, никад не знаш кво им мож’ падне на памет.
А ви мен’ речите неје ли убавило.
Има у селото и воденица. Туј млели жито некад.
Има и река.. негде до јун, после пресуши, па ћораву капку не мож’ да видиш.
Овака воденицата изгледа кад реката пресуши.
А овака док још има вода.
Памтим, кад сам била у први разред, учеоше ни да у селото има двеста становника.
Са’ не верујем да има ни педесе’.
Остарели, помрели…помладити си отишли у град, што због школу што због работу… да се сроде с народ, да си најду срећу.
Пусто, кад појдеш по пут, никог не сриташ, нема се с ког ни поседи, нема кој да те пита требе ли ти нешто, како се живело пре сто године тека и са’.
Једино кад дојде слава, Света Тројица, тагај селото буде п’лно, надооде свити са стране што су се одселили. Зберемо се код цркву, буде веселба, буде народ.
Ал’ од јутре си пак исто, све се врча на старо.
Број становника се смањује, и кол’ко год ја причала да време тамо стоји, доказ да неје тека су жалосни призори од бивша домаћинства где се улагало све што се имало… ал’ за кога?
Цело село чека оваквај судбина, за десетину године.. Нема народ, нема ни село.
А где су отишли?
Па где би другде него у Пирот.
А како је тамо, че ви причам у наставку.
Овој је пиротска тврђава „Кале”, сведок наше историје.
А до тврђавуту има парк сас заштитни знак који је можда познат и ван Пирот.
Право савремено уметничко дело.
Чувени Јабучило, да се дзверимо и да се узртамо!
А кад дојдеш до центар, туј је још једно уметничко дело по које ни знају у целу Србију.
Беше и на телевизију.
Обичан плек!
Несу Пироћанци циције ко што се орати (свакој си својега брани).
Умејемо ми некад и да одрешимо кесу, па да се тој рашчује свуде редом.
Ал’ нечемо о томе, боље да ви покажем как’в је наш кеј на Нишаву.
Неје да се ’валимо, ал’ од тија кеј тешко да има поубав.
Негде насред је љубавни мос’, који повезује кејат од тијабарску и пазарску страну.
А овој је поглед од њега.
У пролет и лето нема ништа боље од шетњу по кеј, уз реку, а кој воли мож’, се и окупе у рекуту.
А тек ночу да видите как’в је поглед. Права милина. Јадујем само што мојта камера тој не може да забележи онак’ како је.
Као мени лично омиљено место издвајам железничћи мос’.
Кажите си.
Убав си је град Пирот. Свакој кој са стране дојде, че ти каже исто.
А имамо и с кво да се ’валимо.
Пиротски ћилим, качкаваљ и, наравно, пеглана кобасица су светски познати производи.
Куга год да питаш за Пирот, тој че знаје без обзира одокле је.
Знали ли сте да су „Зона Замфирова” и „Ивкова слава” снимани у Пирот?
Еве и где:
Ово је Музеј Понишавља, који је најпознат баш по томе што реко’.
Сви смо ми на тој поносимо и дичимо.
…
Још једна упечатљива ствар, споменик у Тијабару, илити чувени Ор’л:
То је споменик посвећен на ослободиоци Пирота у српско-турском рату.
Ако потражиш слиће старог Пирота, од пре стотину године, че видиш да се овија део града и неје нешто много променил, и да је оној по кво се Тијабара знаје, било и остало туј. Пре свега Ор’л и пијац.
Друђи део од град се зове Пазар, али се ипак у Тијабару повише пазари.
Центар и голубови у центар су ми најинтересатни.
У Пирот има чет’ри основне и пет средње школе, од које ми је на срце блиска само Техничка школа, не по добро. По лоше, ал’ овој није прилика за никакво мрачење.
Од манифестације сваку годину имамо сајам књига, што ја највише волим, Фестивал старопланинских јела у село Темска, и од скоро, Сајам пеглане кобасице. Тагај народ дооди од све стране, и тагај се и нај види кол’ко вреди тој што ми имамо.
Овој су пазарска и тијабарска црква, јако су сличне и много убаве и сређене.
…
Не знам кво да ви оратим више. Надам се да сте бар малко стекли слику о граду, да ви се свиђа и да смо се разбрали.
Кад год пожелите, дојдите код нас. Има кво и да се види и да се чује, а гостопримљив смо народ, добре че се проведете.
Само живот и здравље и све че си буде. Тој нек ви увек буде на памет, па че се скоро дружимо.
…
А рекла ли сам ви да је при нас кугла сладолед 10 динара?
А да имамо најбољи мећици?
Е па, са’ знајете. Чекамо вас!