Први сусрет Драгане Јовановић са хладним медијем ‒ телевизијом, догодио се након извођења смелог ауторског пројекта, у време када је била глумица на почетку каријере. Монодрама Теодора која у бити то и није, оставила је неизбрисив траг и заувек променила начин перцепије савремене уметности. Југословенски режисер Лазар Стојановић, у души авангардиста, својевремено лишен слободе зарад уметности, режирао је документарни филм о раду на представи Теодора (Снимљено позориште).Филм је премијерно приказан у Музеју модерне уметности МОМА у Њуjорку. Судбоносни сусрет визионара и револуционара условиће, годинама касније, развојни пут глумице, од дасака које живот значе до камере и првe телевизијскe улогe у социјалној драми Калуп,у режији Вука Ршумовића.
Тумачите једну од улога у домаћој мини-серији Капуп, чија је тема вишедецинијски нестанак беба у породилиштима широм Србије. Како је дошло до сарадње на овом пројекту?
Сасвим случајно. Ми поседујемо групу на друштвеним мрежема која се зове Кастинг аудиција, у оквиру које има различитих људи који потребују глумце за серије, филмове или било коју врсту сарадње. Они објављују позиве. За нас глумце из унутрашњости то је згодно јер не морамо да идемо на кастинг, него бар за ту прву руку пошаљемо фотографију, радну биографију, кратко видео представљање и уколико продукција потребује, идемо на неку врсту додатног кастинга или на снимање. Мени је веома драго да сам део ове екипе. Мислим да је то једна веома интересантна и веома занимљива прича и драго ми је да ју је Вук Ршумовић радио.
У мојој породичној биографији постоји једна прича у вези са мојим рођењем. Ја сам иначе на рођењу друго дете мојим родитељима, имам старијег брата. Родила сам се 1976. године. Мама ми је ипричала да су ме прва два дана доносили на подој, а када ме трећег дана нису донели и када је она питала шта се догодило, рекли су да сам се ја загрцнула млеком, али нисам се загрцнула док ме она дојила. Њој је то било сумљиво и одмах је позвала неке пријатеље који су у то време радили у Клиничком центру и Војној болници и све се добро завршило. Прошло је четрдесет година, али ја и данас када питам своју маму да ли постоји нека отпусна листа, некакав траг, она не зна да ми каже, била је у паници и није размишљала о томе у датом тренутку. Негде интимно мислим да моја мама није била толико упорна, можда бих ја била једна од несталих беба.
У животу постоје чудне аналогије и сусрети. Драго ми је да сам део ове осетљиве и битне теме јер мислим да није све у профиту. Најмање је профит. Људи данас мисле да је све у новцу. Постоји нешто што су емоционални отисци и те ствари не би требало да кршимо. Некако, требало би да будемо људи у односу на људе.
Шта се крије иза интригантног наслова серије?
Серија је добила такав назив по парафинском калупу у коме се узимају отисци беба.
Да ли је ово Ваше прво телевизијско искуство?
На телевизији као медију не, али у играној серији јесте. Прво телевизијско искуство сам доживела након извођења представе Теодора. Снимљен је документарни филм о раду на представи Теодора (Снимљено позориште), у режији Лазара Стојановића, нашег познатог режисера, између осталог познатог и по томе што је страдао због своје уметности. Филм Пластични Исус једино је остварење југословенске кинематографије због кога је његов аутор завршио у затвору, јер представља критику политичког система. Документарни филм Теодора (Снимљено позориште) приказан је у Музеју модерне уметности МОМА у Њујорку, али приказивање у Србији никада није доживео. И поред тога веома сам поносна на чињеницу да сам га познавала и да је баш он режирао документарни филм о мом ауторском пројекту, који такође излази из оквира.
Уследило је 2017. године снимање документарне емисије о Јелени Ј. Димитријевић, књижевници, великој песникињи и светској путници, жени која је ишла испред свог времена. Серија се звала Право сунца и емитована је на Радио-телевизији Србије.
Колико је тешко позоришном глумцу да стане пред камере с обзиром на то да је природа ових медија различита?
Они вас позову на снимање и ви дан раније добијете сценарио и дневну листу снимања. Пошто је у питању снимање епизоде, све се ради на сету. Када је у питању већа улога, глумац пролази кроз процес припреме са редитељем. На снимању је било пријатно. Продукција је испоштовала све договоре. Вук Ршумовић је веома осетљив редитељ, сензибилисан онако дивно и меко, да је са њим била поезија радити. Партнер у серији ми је био Миша Одаловић, црногорски глумац. Познајем га одраније, те сам се веома обрадовала сусрету. Било је ово једно веома лепо искуство.
На Првом програму Радио-телевизије Србије у суботу, 21. марта, у термину од 20 ч. биће премијерно приказана прва од четири епизоде серије која носи назив Фајл и уводи нас у причу. Каква су Ваша очекивања пред премијеру?
Серију смо снимали у септембру, тада је то било узбуђење. Премијеру сада доживљавам као награду коју добијете, неки бенефит. На основу онога што сам приметила по трејлерима и глумачкој екипи, по каслу и по редитељу, по избору теме, мислим да ће то бити веома интересантна и занимљива серија од четири епизоде. Обично када се снима више епизода серија, наставака, сезона, догоди се да се прича уплете превише, заборави се одакле се кренуло и где се стигло.Ово ће бити једна херметична, концизна и веома убојита прича.
Јесте ли икада помишљали да даске које живот значе замените камером?
То су два различита аспекта глуме. Позориште је заиста интересантно, занимљиво, изазовно и много теже за глумца, зато што ви увек поново, поново, поново ‒ сваки пут кад у 20 ч. дође публика, кад почне представа ‒ стварате ту неку врсту магије, енергије која ће се поделити са публиком. Смимање је нешто друго. Ви то снимите, уживате у том дану, а онда је све на монтажеру, директору фотографије, редитељу. Тај материјал више не зависи од вас. То је завршен посао.
Позориште има тај усуд пролазности, сад и у овом тренутку, ако доживимо нешто заједнички, то је то, док трака има трајнију вредност и забележи ваш рад. То су два различита медија. Мени је било веома пријатно на снимању, волела бих да снимам и да имам више тог искуства, интересантно је и релаксирајуће за глумца. Са друге стране, позориште је увек изазов и велика неизвесност.
Током богате каријере тумачили сте разне улоге и заиграли у великом броју представа. По којој улози Вас публика памти и због чега?
Ја сам петнаестак година у нишком Народном позоришту и могу искрено да вам кажем да сам тамо имала пар дивних сарадњи и прилика, али недовољно за мој капацитет. Мало је чудно да ја са 43 године не могу да кажем да у нишком Народном позоришту имам једну главну улогу, али то је питање куће, уметничких директора, редитеља. Како сам ја неко ко неће да седи и пусти свој креативни потенцијал да трули, радила сам пуно ауторских пројеката. На тај свој део приче сам веома поносна.
У својим двадесетим годинама осмелила сам се да сама направим прву монодраму, која је била и другачија од монодрама, била је мало модернија, била је то савремена прича о царици Теодори, као парадигма да ли је жена, царица, курва, или је само жена, или је па све то. После много година та представа је добила други облик ‒ извођена је као експеримент у разним просторима који нису позоришни.
Након тога сам се осмелила да уђем и у продукцију која броји мало више људи. Нисам само ја, ту је нас четворо, петоро, па смо направили Надежду Петровић. Уследиле су Невидљиве 45+ са Центром за девојке, па прошле године и Ооокамењене. Могу да кажем да ја на свом личном репертоару неког будућег позоришта, које би се можда звало Празан простор по Питеру Бруку, већ имам пет активних представа.
Можда ме публика највише препознаје по Надежди, јер је она доста занимљива и гледана у Нишу и околини, али људи који виде Теодору препознају ме и у њеном лику. Веома велики изазов за мене биле су Ооокамењене. Заиста сам уживала, па сам и за ову годину спремила пројекат. Ако Министарство буде имало слуха, бавићу се заборављеним женама СФРЈ.
Колико је публика данас верна традиционалном позоришту?
Позориште никада неће умрети из само једног разлога ‒ директног контакта са аутором. Због тога што је то топли медиј. Исто као што је радио топли медиј, тако је и позориште топла уметност. Ви ту имате директни контакт са ствараоцем, ту осетите директну енергију и то постоји на том енергетском новоу, нека врста препознавања и катарзе. Људи ће увек имати потребу за тим колективним догађајем, да се колективно поделе, јер човек јесте колективно биће. Мислим да ће позориште у том смислу опстати. Позориште мора да продуби поетику и да више ризикује. Уколико имате спот који траје од 30 секунди до минута, тешко да можете да испричате причу која ће бити занимљива у сат и по времена. Да би гледалац то могао да доживи, потребна је или велика поетика или велика истина.
Била сам веома поносна на Надежду и реакције које је изазвала код младих. Ја волим да чујем реакције публике, да добијем тај ехо. Знате, врло је проблематично за уметника који има идеју, креацију, дело, али нема ехо. Тај четврти ступањ је веома битан, та повратна веза која сведочи да сте нешто негде учинили, оставили неки траг. Била су деца из Гимназије Светозар Марковић инеки младић је устао и рекао: Једва сам преживео. На питање другарице: Да ли ти је било досадно?, уследио је одговор: Не, него ова жена ме уби емоцијама. То је за мене био велики комплимент и доказ да радим нешто добро, позитивно и веома битно.
Још један пример је момак, рецимо да се зове Миланче, из Прехрамбено-хемијске школе. Након представе упитао је професорку: Професорка, када ћемо поново ићи у позориште? Био сам први пут у животу и било је дивно. Ја сам јој одговорила: Молим те дај мој број телефона Миланчету, кадгод пожели да иде у позориште нека се јави, има бесплатну карту. Хоћу да кажем, можда су то мали, пионирски покрети, али мислим да је веома битно да та врста медија постоји, та директна комуникација човека са човеком, бића са бићем, душе са душом. Људи се зближе кроз тај колективни дух и осете да негде припадају, што је веома битно. У данашње време се људи осећају изоловано, отуђено усамљено. Можда је позориште једна мала оаза, уточиште, или ја бар у то желим да верујем. За мене свакако то јесте.
У којим представама тренутно играте?
На редовном репертоару нишког Народног позоришта играм у представама Лимунација и Госпођа министарка.Биће још премијера на сцени Народног позоришта и надам се мојих ауторских пројеката.
Да ли припремате нешто ново?
Тренутно ме веома интересује страх који влада и од вируса корона и од немогућности даха и удаха живљења. Можда ће се ускоро у Нишу десити неки перформанс, ако не представа. Као што сам већ истакла, ја волим те празне просторе, јавне просторе који могу да постану позоришни, где случајни пролазник постане гледалац. Можда ћемо направити неку врсту атака на публику, позитивног наравно, да проговоримо о тој загађености, о праву на дах, на живот, тако да ће се можда будућа представа и звати О2 или Кисеоник.
Упечатљива реплика из представе Ооокамењене гласи: Неко се вине у славу, а неко у анонимност. Шта бисте поручили младим колегама на почетку каријере? Како оставити траг у времену у култури која је склона колективном забораву?
Живимо у веома тешком тренутку. Не знам какви су били претходни тренуци, али овај тренутак, садашњи 21. век је веома против бића, против човека, духа и душе. Млади уметници, па и сви уметници баве се духом, душом. Сад није време за то. Двадесети век јесте био век несрећа, великих несрећа, великих ратова и страдања, али је било наде. Ви имате хипи покрет шездесетих, то су велике револуције наде. Сада немате наду, сада имате само болест. Двадесет први век је век болести. Корпоративним организацијама прија да је човек у страху, да је болестан, да је некрофилан и то је терор који се нама стално презентује.
Младима није лако да се снађу, уопште младим уметницима, младим бићима. Ја их веома подржавам и покушавам да им кажем да је успех ако успеш да се у овом времену и простору осећаш добро, задовољно, да неког ко је прекопута тебе питаш: Како си? Комуникација се данас одвија много другачије у односу на претходни век, али је и отуђење веће. По мени треба се вратити интими, блиским сусретима, загрљајима, треба неговати нешто давно заборављено, а то је пријатељство. Позориште би морало да афирмише ту врсту топлине, да када гледалац дође у позориште прво доживи нешто, осети се пријатно, топло, загрљено. Да може да се идентификује, да није усамљен у својој патњи и болу.
Разговарала: Јелена Јоцић