Било је тешко гледати људе како се смеју, две седе главе и наборане руке како преплићу прсте и ходају старим корацима, а на челу им се урезале боре. Али су очи остале тамо где су главе биле у мислима. У младости, тамо где су се некада среле… Деца су вриштала док су се клизала низ тобоган, а заљубљени док их је рингишпил враћао у детињство. Окренем главу и видим мајку и оца псе како крију своју штенад од напасти које се зову људи. Једна се птица спустила на земљу. Пожелела сам да је сакријем у своје дланове. Прилазим јој, али она се диже и оде у висине.
Било је тешко прихватати да си ти једино биће које је изгубило своје године, које не може да испрати стопу људи само зато што више није дете, заљубљени човек који има с ким да подели слободну столицу на рингишпилу, или зато што уместо руку има крила па да живот посматра високо од земље. Зато што сам биће које је изгубило себе.Зато бежим…
Гужва… стоје људи пред вратима као да очекују неку награду. Питам се како су успели да тако лако прихвате да имају проблем. Изгледају срећно. Гурају се и вичу да буду први који ће ући у ту страшну собу. За њих су ова врата на којима је писало: Психијатар – Др Гордана Поповић, као она којима се улази у краљевску палату, а за мене… Изгледа као да се сви ови људи познају, причају о ономе због чега су овде као да то није ништа. Ја сам овде ново лице за њих. Не познајемо се, никада се нисмо срели. Гледају ме некако чудно. Чујем глас који долази иза оних тешких врата. Пролази ме језа. Пожелела сам да одем. Окренула сам се и пришла степеницама.
Одједном сам осетила руку која ме је ухватила за рамена. Нагло сам се окренула и видела једну чудну жену. Била је другачије обучена. Црни капут до колена, боја косе слагала јој се са бојом дугих ноктију на рукама. Изгледала је страшно. И даље ме је држала за рамена, почела да отвара уста. Глас јој је био посебно узнемирујући. Једино што је било умирујуће на њој биле су очи. Изгубила сам се у океану њених очију. Она је стајала преда мном и гледала ме као да ме познаје цео живот, а никада ме пре није срела. Била је то нека чудна жена.Не бежи, дете моје, и не плаши се ни ових људи, ни мене. Знам да су њихови погледи страшнии да те овај глас плаши, али немир који ти осећаш у души јачи је од овог страха. Плаши се њега, а не нас.
Колико ме је њен глас плашио толико су ме њене очи смиривале. Како је знала да се плашим, да ми немир изједа душу? Одједном, ноге су саме кренуле ка оним вратима, а руке почеле да их отварају. Нисам више могла да контролишем своје тело. Руке су отвориле врата, а унутра седела је још једна жена. Била је сасвим нормална. Осетила сам мио поглед и глас када ме је питала колико имам година. Рекла сам: 16…Почела сам да јој препричавам свој живот. Вратила сам се на дане када сам била дете…
И даље осећам, не желим да верујем да може даље, да може још. Да, срећа полако напушта мој дом. Сваким даном је све мање радости, а све више бола. Глава која је пала на нечија колена тихо је заплакала, а руке знају како да је милују. Осећам да су и ноћи постале тешке. Је ли то био шамар? Јесу ли ово јецаји онога коме је у овој кући најтеже? Је ли то беба плаче из нечије утробе?
Пролазе дани, а ни огњиште не гори више истим пламеном. Све се утишало, постало хладно. Толико нас је било у кући, а ми смо се губили у сопственој самоћи. Свако је плакао за себе и крио плач од оног другог. Једино отац никада није плакао. Шта је тај човек носио у срцу? Био је то тежак човек, боем. Кафана је била његов други дом. Тамо је проводио дане, ноћи. Кући се враћао у зору, увек подједнако пијан, увек са истим причама које је узимао као разлоге за свађу. Када дођу таква јутра, ни подне није било другачије. Живот се тада чинио ужасно тежак. Плач се у различитом облику ширио. Мајка је плакала док се свађала са оцем. Викао је он, викала је и она, али није умела да се брани. Он је увек био гласнији, његове речи пробадале су као нож. Још увек их памтим. И када је ударао, она није умела да удари. Или није смела. Још увек се тога сећам… Сестра је плакала кроз јецај када је много болело и кроз бес када је много вређало. Она је умела да буде гласна. Да брани, храбри, у току свађе, мајку, мене, себе. Ни тада не би губила поштовање које је имала према оцу. А он би често заборављао да тако мучи своје најближе.
Није имао оца, деда је умро када су тетка и отац били мали, а нана је умрла много година касније. Живела је са нама. Ни њу није штедео док је била жива. Некада би само са њом разговарао, бранио је од нас који смо је, заправо, штитили од њега. Било је болно гледати њене уплакане очи, утолико више што су биле старе, наборане, спуштених капака. Оца је највише волела, зато би, неколико дана након свађе са њим, боловала. Када некога волиш највише, ваљда те и његове речи најјаче боле… После неколико година нана је полако почела да губи своје дане. Отежали су јој се кораци, толико да смо могли да их избројимо. Тешко је дисала. Старост је полако долазила по њу, али је болест била бржа. Онда је умрла. Сама, али срећна. Рекла нам је то када нам се једном јавила у сну. Мајка је много жалила што у последњем тренутку није била крај ње, а годинама су живеле под истим кровом.
То време запамтило је и срећних и болних тренутака које су провеле заједно. Оца је волела највише, али је у мајци видела сигурност. Када је била у болници, мало пре смрти, чекала би мајку да заврши с послом и дође да је нахрани, пресвуче, да са њом изађе из болнице. Последњих дана могао јој се видети страх у очима. Била је на умору. А како је мајка свима нама била сигурност, нана се са њом осећала мирно и сигурно. Живеле су како иначе живе свекрва и снаја… Док је била жива, чувала нас је, радовала када се Павле родио. Обожавала је мушку децу, и није се трудила да то сакрије. Касније нам је то постало симпатично. Умела је и да нас насмеје причама о својој младости, животу на селу, како је изгледало када је са другарицама побегла у град. Са сетом је причала о деди. Увек је говорила да је био добар и праведан човек. Тако га и памтимо. Не могу а да не кажем да жалим што нисам могла да га упознам. Сви који су га познавали говорили су нам, па чак и сам отац, да би нам живот свима био лакши да је деда остао жив. Сећам се да ми је отац једном рекао: Да је твој деда сада жив, ти не би плакала због мене…Нана је на измаку свог живота показивала умор. Болест је нагло дошла и она је умрла. Осећа се и сада та празнина. Једна столица остала је празна. Како болест само дође и покоси човека…
Мајка је често говорила да отац осећа велику љубав према нама, само да не уме то и да покаже. Мислим да се тиме трудила да олакша пијане ноћи. И страховала је да не замрзимо рођеног оца. Тада бисмо сестра и ја тражиле разлоге да разумемо зашто је отац живео таквим животом. Као дечак остао је без оца, а након пунолетства отишао у рат. Било је бомбардовање и отац је био део војске која је бранила земљу. Са поносом је говорио о тим данима, али се могла осетити и празнина коју су ти ратни дани оставили за собом. Да, и мој отац је осећао бол. Одавале су га ноћи. Након сваких свађа са нама остајао је будан ноћу. Не знам да ли је боловао од количине алкохола коју је уносио у себе, или зато што га је мучила савест, али те ноћи су говориле уместо њега. Сви смо се претварали да спавамо, а у ствари нико није спавао. Нечујно, не обраћајући се једни другима, делили смо бол. Зато су се ваљда и ноћи лакше подносиле. Те ноћи биле су тихе, баш попут мене у тренуцима свађа. Никада од плача нисам могла да говорим. Тих година, била сам нејака, немоћна, слаба да бих се супротставила. Тако је и остало. Никада нисам умела да кажем оно шта ме је болело, да кажем шта ме је повредило, да питам оца зашто ме није волео. Зато сам писала…
Гордана ме је само слушала и видела сам, некако се трудила да не заплаче. Ја сам и даље причала…
После неколико година Павле је донео нову радост када се родио. Постао највољеније биће. Отац није пио толико често. Павла је ретко држао у крилу. Говорио је да се боји да га не повреди, био је тако мали. Али истина је да је три дана и ноћи славио када је он дошао на свет. Нема кафана које није обишао, другаре које није частио, тамбураше са којима није певао до зоре. Добио је сина…Тог почетног периода отац је био миран. Тада сам први пут осетила оно што је мајка говорила, да нас је волео. Али се његов и мој однос још дуго неће променити. Тек много касније…
Када сам изашла, она чудна жена је и даље била ту. Пришла ми је, ставила мој длан у њен, помиловала га је и рекла ми: Ослободи своју душу, и отишла. Изгледа да је мене чекала…
Свака сеанса са тета-Горданом трајала би сатима. Дорис би се отварала, причала о свему што је осећала, све до једног тренутка док није ућутала. Тај период трајаће дуго. Дорис није успела да се сама избори. Борила се, али безуспешно. Заћутаће…
… Када ме човек види како седим, како спавам, не правим нагле покрете, нисам хистерична,не буним се, не свађам се са сестрама и лекарима, не бацам кроз прозор метле особља које одржава чистоћу клинике, помисли како сам мирна и можда ту у тишини и успорености пронашла срећу. Помислила бих и ја када бих себе могла да видим и посматрам. Али је спокој био далеко… Живим у тишини, али та тишина јеца у мени, вришти. И све јаче. И све више.Глава ми је постала тешка, једва је држим на раменима. Ноћи без сна бивале су све чешће, а ја сам била само марионета у тим ноћима. Све је мирисало на безнађе…
Људе који су познавали Дорис и њену породицу занимало је где је Дорис нестала. Али је мајка успевала да заштити своје дете. Није дозволила да се о њеном детету нагађа нити говори као да не постоји. Рушила је сваку представу учмалог комшилука који ју је градио о Дорис. Ако то значи да мора лагати, лагаће, само да заштити своје дете… Отац је много жалио Дорис. Више није успевао да то сакрије. Изгледа да су у праву када кажу да очи одају човека. Нешто се у њему променило. Постао је тиши, бољи према себи и другима. Све је ређе пио, а и када би попио, повлачио би се у своју собу и заспао. Више је времена проводио са мајком и Павлом, а старијој ћерки је чешће писао. Кажу да је нагло остарео. Усуђујем се да кажем да га је Дорис променила. То што је морала да оде, послало је јасну поруку:Дорис је много патила. Изједала га је кривица. Опет се усуђујем да кажем да је жалио што на време није заштитио своје дете од себе. Што се онда није зауставио… Али сваки је дан доносио прилику да се исправе погрешне одлуке. И он је умео да их искористи…
Дорис је променила многе људе. Као да их је озарила ситуација у којој се нашла. Својом борбом та млада особа их је нечему научила…
… Али Дорис ће тек испричати своју таштину… Шта се догодило оне ноћи, сви ће дознати тек када Дорис буде написала у писму једном човеку којег је много волела. Био је то вереник њене сестре. Он јој је онда спасио живот, и сматрала је да прво њему дугује истину…
***
Већ дуго радим бесмислене ствари у овом животу. Почиње и ово ћутање да ми се чини бесмисленим. Ништа друго и не радим. Не говорим, не плачем. А речи се гомилају, сузе таложе у оку. Бол у грудима постаје све јача и све теже се подноси. Тело је жељно сна, јер сам га навикла на лаке покрете, па сваки мало тежи би га уморио. Док спавам, глава би престала да размишља. Али је душа била жељна живота. Ја сам била жељна живота. Упознавање сопственог бића и ума ме је уморило. Зар толико човек може да пати док спознаје себе? Нисам мислила да је ова борба толико тешка. О! Шта све постоји у једном човеку! Какве све мисли, питања, дилеме, сукоби разума и осећања…
Одувек сам мрзела хаос. Ужасавала бих се разбацаних ствари по собама, несређеног ормара са одећом и књигама, изгужваних папира на којима је било шта писало. Фиоке у којој су свакаква расположења: омот од чоколаде, полуистрошен кармин, кишобран, четка за косу, жице од гитаре, свеска са нотама… Била је Павлова, ја сам своју увек држала крај гитаре… Мрзела сам хаос, а у њему сам живела. Само, овај мој био је много страшнији. Нисам могла да га видим, али сам могла да га осетим. Сваку гужву по собама, фиокама, међу папирима које бих груписала по фасциклама могла сам да средим. Гужву у сопственој глави и срцу нисам успела. А била сам једна од оних особа којима су се други дивили на организованим ташнама и џеповима. Али живот не може да стане у једну торбу или џеп…
Више сам веровала џеповима. Они су увек тихо чували сваку моју тајну. Њих сам одабрала као сигурно место за скривање емоција. У њима све је било сигурно и увек је нешто постојало. Омот од чоколаде на коме пише подсетник од кога сам је добила као поклон за рођендан или имендан, свој, сестрин или братовљев, за Божић или као захвалницу. Или лабело. Увек лабело. Тамо су прсти једино били слободни да чупкају поцепану поставу, да се грче од хладноће, људске или оне друге, сасвим свеједно. Могли су, а да их нико не пита због чега су узнемирени. Лутајући по џеповима, увек су нешто налазили. Цигару или жваку, ону последњу на коју се не рачуна. И срећа је огромна, јер то је она која се увек подели, па вреди дупло. Али овога пута последња цигара цела је припадала оним јединим прстима који су је и пронашли. Вратила сам је у џеп. Нека је заборављена док не дође дан или особа са којом може да се подели, да вреди за две. Овако цела није ми значила…
Већ неко време пролазим кроз бол, а и она кроз мене. Изгубила сам се у овом животу. Нису ми рекли да је баш толико компликован. Људи су постали некако чудни и опрезни. Живот је полако почео да губи смисао. Нада да долазе неки лакши дани котрљала се низ безнађе, не успевајући да се било где заустави.
Али и џепови некада остају празни. То је онај тренутак који почиње да плаши, јер ако нема ничег по џеповима, онда нема ничега ни у срцу. Бар је тако било са мном. Тренутак, када се џепови празне, тренутак је истине. Бацају се пред тобом све емоције које можеш да додирнеш. Када руке постају тешке од умора и борбе. Истовремено и празне. Отели су им наду згужвану међу прстима, истргнули оно мало вере што је остало под ноктима. Јутра су их оживљавала још уморније и све мање спремне. Дуже него икада, плели су се прсти међу собом, осећајући како време цури између њих. Није само живот изгубио смисао, и џепови су. Од тада куповала сам јакне и панталоне без џепова. Или оне са њиховом имитацијом, тек да подсете да су некоме некада били сигурно уточиште. Пожелим да их поново имам на својој јакни или панталонама, али се не усуђујем. И онај оком невидљиви џеп ширио је своје бледило по срцу. Затворио је свој рајсфершлус скривајући се од света. Као и збуњена глава када се скрива од истог тог светапод капуљачом омиљене дуксерице. Овај живот и ја прешли смо на Ви.
***
Веровала сам тим очима. Биле су модре, уморне од плача, али скривале су једанмладиживот. И када се свет чинио ужасно тежак, ове су очи носиле боју живота. Мисли су покушавале да их обману. Отимале би оно мало вере што је остало згужвано негде у њима. Други су их пробадали вестима, речима лажним и безобзирним. Падале су тешке од умора и борбе. Јутра су их оживљавала још уморније и све мање спремне, али се очи нису дале. Нешто је у њима живело. Видела сам то. Онда када су очи гледале очи. Било је неке искре у њима, трептала је. Будиле су главу која би да спава. А самоћу подносиле гордо. Бол би брзо ишчезла и оне би наставиле да посматрају свет, стидљиво, али поносно. И нису се бојале. Ни мрака, ни тишине, ни хладноће која је обузимала свет и људе. Нека их је тајна чувала… Биле су миле, чедне, веровале да бол брзо пролази, да птица сломљеног крила може поново да полети. Да повређено срце може да опрости.И када се бледило ширило по глави и срцу, очи су одолевале. Када је уморно тело плашило док је бледело и мршавило, очи су давале наду за спас.Веровала сам тим очима. Некога су волеле. Те очи су говориле.
***
Прича о Дорис још увек тражи свој крај. А и када он буде нађен, вероватно ће бити почетак, како то обично бива у животу. Дорис ће проћи кроз много животних фаза и сазревања. Проговориће о ономе о чему никада није могла. О људима које је волела и који су постали део њеног живота, о човеку који јој је спасио живот, о праштању, одласцима, повратку, о вапају за спас… док не устане и поново се погледа у огледало…
Христина Здравковић