„Nikada ne vidimo ono što zaista jeste. Baš kao što je lepota u oku posmatrača, vrednost se krije u mislima posmatrača.“ (Vikas Svarup) Miljana Cvetković
Шарено као сеоска гробља (Александра Стошић)
У том се оку скупио свет: проститутке, алкохоличари, наркомани, барабе, тетка из Немачке, један мост, мајка која чека, отац који пијан долази кући. Чудно је то око. у њему и политике има, веза преко кума и побратима, правих другова као степских орлова. Често ме плаши помисао да се не уклапам у његов свет. Ја, јагорчевина…
БАЈКА О РИЂЕМ ЧОВЕКУ (Никола Пепић)
Некада давно, у селу на ободу краљевства, живео је један риђи човек који није имао ни очи ни уши. Није имао ни косу, тако да су га условно звали риђим. Он није могао ни да говори, јер није имао уста; ни нос није имао. Риђи човек није био омиљен међу житељима села. На забаве и…
Nema te više (Ognjen Stanković)
Nemam te u sjaju, jasno na javi Ni u bajci, ni u obrasloj travi. Izgubio sam te u svetlom danu I tiho oronuo u najtvrđem snu. I dok trunem u vrtlogu tame, Sećam sebe na stare dane: Kada je osmeh tvoj bio šareni svet, A dodir usana svilenih za mene svet. Kad smo šetali poljem…
Likovni identitet Ane Samardžić
„Umetničko delo cveta samo uz učešće, uz dosluh svih vrlih sastojaka duha.” (Andre Žid) Biografija: Ana Samardžić rođena je 15. 7. 1996. godine u Nišu. Završila je Osnovnu školu „Vožd Karađorđe” u Nišu 2011. godine. Iste godine upisuje Gimnaziju „9. maj”, koju završava sa odličnim uspehom. Osnovne akademske studije upisuje 2015. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu…
После рата (Анђела Панић)
„Откад се вратио из рата, сваку ноћ сам мокар”, рече јастук икони која годинама стоји на истом месту скупљајући прашину. Она му одговори да би волела да је на његовом месту, јер од прашине једва да може угледати остатак собе. „Откад је дошао из рата, погледао ме је само једном, а дотад је сваки дан стајао испред мене”. „Морамти…
Selena i Endimion (Jovan Đorđević)
Mesec se nije pojavljivao već nekoliko meseci. Ljudi su bili zbunjeni. Bilo je dovoljno sunčeve svetlosti da obasja jednu stranu Meseca, ali Mesec je uporno imao dve tamne strane. „Čemu ovo, Selena?”, pitao je ljutito Zevs. Munje se iznad Panteona nisu zaustavljale. „Koliko vremena je prošlo, a Vi još niste probudili Endimiona. Tražila sam mu…
Ako psi budu lajali (Vladan Krečković)
Avgust, još jednom Sumrak se oštri na sečivima borova, opet će proburaziti stomak horizonta. Samoizdaja dana, kad svaka prostorija u stanu postane čekaonica. Ubeđen si, radio će se uključiti sam od sebe, zatrpati prostor vestima o odlascima. Polako prilaženje prozoru suptilna je metafizika, proveravanje, tek ponekad i čekanje, posebno sredinom avgusta, kad zjapi sparina dana poput usta senilnog starca. Znak da postoje sećanja, ali sve je manje reči i šta ćemo sada? Pod takvom kosinom svetlosti nekada sam se tokom sličnih dana polako pripremao za polazak u školu. Igla na vrhu šestara, kakofonija slova u čitanci. Danas strepnja ostavlja drugačije tragove, jato ptica u plavetnilu noći, svi ti kljunovi i krila, tačke sa zarezom, nizovi kodiranih poruka. Ima još parova, video sam na tuđim selfijima, nerazmrsivo se prepliću prsti. Više ne brinem za predmete, iz njih će iscuriti senke. Avgust je lavirint, početak fuge. Kao da je interventna krenula na moju adresu. Dojava. Isuviše mirne komšije. Daljinski bez baterija. Buket tupih olovaka u plastičnoj čaši. Tvoja majica na najvišoj polici ormana. Treći je avgust kako je nisam oprao. Sanatorijum Pogled sa njegovog prozora bio je izlizani polaroid. Sfumato bar-kod bor-staza-bor-staza-ograda. Svakoga dana Roršahove mrlje pokazivale su drugačija proročanstva, izlazile iz njega kao svaka istina, nevoljno i teško,…
Заробљена сећања (Јована Ђокић)
Емоције У твојим очима огледа се пролеће, бурно и немирно, попут снажних емоција, које у себи имају моћ кинцугија. Акварел Сећања су присутна, неизбрисива, пуна трагова који скривају се у соби акварела. На зиду, бучним улицама, у тихим водама, сећања су заробљена у нашој соби акварела. Владавина страха Пишем вам о страху. Знате ли можда…
Разгледница из Темишвара (Анђелија Арбутина)
„Градови нису само скупови објеката и празнина између њих, разуђених више или мање насумично по крајолику; не треба их дефинисати ни преко тренутних, људских становника, чији су животи само трептај у њиховој спорој, разиграној, фрагментираној егзистенцији.“ (Милош Михаиловић, „Књига одраза“) Анђелија Арбутина