Посвећено најбољем пријатељу из детињства…
Дубока и густа шума у тамнозеленим тоновима, где се светлост једва пробијала кроз крошње столетног дрвећа, подсећала је на сцену из филма чијег се имена не сећам. У подножју једног огрубелог стабла, на тлу обраслом маховином, лежао је пас. Његова чупава глава почивала је на крилу девојчице из чијих су модроплавих очију клизиле сузе и падале на дугу длаку у нијансама браон, златне и беле. Њен пријатељ борио се за последњи дах. Знала је да је дошло време растанка, али није могла да га пусти. Не још. Био јој је потребан.
Нежан додир на рамену подсетио ју је да није сама, крај ње је клечао отац. Заједно су ту, у шуми, на самртној постељи верног пријатеља, тражили речи у које би стало последње збогом. Сузе су јој текле низ образе у потоцима док је светлост гаснула, а шума тонула у таму…
Звук кише која је ударала о прозоре пренуо ме је из сна. Јастук на ком сам лежала био је мокар од суза. Било ми је потребно неколико тренутака да схватим да сам та девојчица из сна, заправо ја, и да ми се низ лице сливају крупне, слане сузе. Устала сам опрезно док ми је срце снажно ударало о грудни кош, као да жели да побегне од боли која је сваког часа могла да се прелије на јаву. Инстинкт ми је говорио да нешто није у реду.
Моје зле слутње додатно је појачала изненадна звоњава фиксног телефона. Опрезно сам подигла слушалицу, а глас с друге стране жице саопштио ми је страшну вест: неки зли људи, ако се у њима ишта људско може наћи, отровали су Мону. У жељи да ме заштити, мој ум је из кутије сећања извукао слику нашег првог сусрета.
Стара куја је на свет донела четири штенета и ниједно није личило на мајку. Нису имали њену сјајну, црну, оштру длаку, вучји карактер, ни папире који би потврдили порекло и предиспозиције за такмичења, тада популарна међу власницима паса. Били су другачији, дугодлаки и жућкасти, налик плишаним играчкама. Ипак, брзо су нашли домове.
Ми смо задржали једно штене, најлепше. Изабрала сам је јер је личила на пса из филма „Леси се враћа кући”, због ког сам сваки пут плакала иако сам знала да има срећан крај.
Моје одабрано штене могло је да прође као чистокрвна Леси, говорили су познаваоци расе шкотски овчар, намерно користећи име из популарне културе које се усталило за ову пасмину, али су јој беле шапе „умањивале шансе” на изборима лепоте. Нисам марила.
Волела сам је јер је била другачија. Одрасле смо заједно, играле се и дружиле. Научила сам је да се „поздрави”, а брзо је постала миљеница читавог комшилука. Умела је да прексти шапе на онај дамски начин, па сам јој дала и монденско име.
Била је необична у много чему: волела је да се купа, али не у реци или кади, већ баштенским цревом, и да једе зелене јабуке и зреле кајсије. Волела је људе и свакоме је прилазила. Једини природни непријатељ била јој је грмљавина; бојала је се и покушавала да је отера лавежом који је будио цео крај. Људи су јој то опраштали, ипак смо сви одрасли уз филм у којем је главна звезда била њен далеки предак.
Све док једног дана капија није остала откључана, а њена радознала природа је одвела ван дома. Тражили смо је данима, недељама, месецима. Потрага је била безуспешна. Њен нестанак као да је однео радост из читавог комшилука. Људи су почели да пролазе крај наше куће брже, обарајући поглед, као да нису могли да се суоче са губитком који је свима био заједнички.
Месецима касније, појавила се пред капијом. Мршава, прљава и уморна. Двориште је поново оживело, али не и куја. Вратила се, али то више није била она стара Мона. Као да је изгубила нешто важно у себи, вољу за игром. Сатима би непомично лежала на поду своје кућице и гледала у празно, незаинтересована за свет око себе.
Ветеринарским прегледом је утврђено да је са њом све у реду. Све претраге су говориле у прилог томе. Била је усамљена, помислили смо и одлучили да је поново спојимо с једним од штенаца из њеног легла, ког је чувао очев пријатељ, да има друштво.
Радост поновног сусрета два сад већ одрасла пса, који су припадали истом леглу, није дуго потрајала. И њу и њеног брата неко је отровао. Догодило се то баш тог јутра када сам сањала како се опраштамо.
Отад, кад год на телевизији видим да се приказује филм „Леси се враћа кући”, променим канал. Истоимену књигу више никада не скидам с полице. Јер знам да се Леси никада више неће вратити.
Јелена Јоцић
Насловна фотографија: Lukasz Rawa, Unsplash
Divna i emotivna priča! Dokaz da bića koja nam jednom udju u život i uzmu ulogu u njemu za sobom ostave neizbrisiv trag.