Ašik Ajša Čekala sam te. Na istom mestu gde si prvi put otvoreno flertovao sa mnom. Koža mi je gorela na suncu, kosa se lepila za gola leđa. Dlanovi su se opet znojili. Cupkala sam od neizvesnosti i nervozno se smeškala prolaznicima. Kad bih samo jednom od njih mogla da ispričam koliko želim da te vidim. Verovatno bi se smejali, rekli mi da sam detinjasta, previše osetljiva, da se ne nadam čudima. A ja ne bih mogla da im objasnim – verovala sam tebi više nego ikome. Sve smo znali kad smo se pogledali isprva. I ništa nismo znali kad smo se rastajali. Nismo znali ni da nam je to poslednji put. Da jesmo, duže bih uživala u tvom pogledu, u tvojim trepavicama koje su grlile moje. U prstima koji su mi mazili vrat. U golicanju nežne kože i tanane mašte. U raspaljivanju čula. Mirno i bez muke si mi ušao u život i ne znam kako da te pustim da odeš. Nenadano si mi se ušunjao u pesme kao Šobićeva Ašik Ajša. Jesi li naslućivao moju izolaciju u našem tajnom skrovištu, pa se zato više nisi pojavio?
Valjda je to ljubav Preda mnom je zbrka od slova, gomila misli satkanih od reči koje milionima ništa ne znače, jer ih ne razumeju. Pred tobom savršen put. Rođen si pod srećnom zvezdom, koju svako može da vidi, ali malo ko da poseduje. Sve oči su uprte u tebe, obraćaju ti se sa: „Vi“ i „Gospodine“, a ti ih posmatraš sa visine. Istina, sa neke male visine, jer ti i nisi nešto visok. Ali, kunem se, bio je poseban pogled koji si imao za mene. To su čak i drugi primećivali. Gurkali se, smeškali, pokazivali prstom, samo što podvriskivali nisu, a tvoje oči bile su samo moje. I te reči, i te usne koje su ih izgovarale, Bože, bile su najnežnije koje sam ikad čula. I plačem dok ih u svojoj glavi preslušavam. A tek oni tekstovi meni namenjeni, svako slovo bih poljubila, samo da sam znala da si i ti isto činio. Od onda se pitam samo jedno – zar mora sve što je u prošlosti da nanese bol da bih znala da će otići? Mora li svaki odlazak da bude bolan? Sada se samo prisećam koliko su drugi strahovali od tebe. Jedino ja sam bila hrabra i u ruke svog ubice odlazila s osmehom. Nikad se ne bih plašila da od tvoje ruke poginem. Valjda je to ljubav, šta li.
Iznenadni vatromet u glavi „Nisam te vredan“. Odbijala se o zidove ta bezbroj puta izgovorena rečenica. I samo ovaj, hiljaditi put, nisam želela da je prihvatim. A duboko u sebi znala sam da je to istina. Kao i devetsto devedeset devet puta unazad. Valjda sam se umorila od tolikog brojanja. A tada je zapravo bilo najpotrebnije verovati u to. Sada, nedelju dana kasnije (toliko mi uvek treba da se otreznim), shvatam da si bio u pravu. Ne ti, svi oni koji su to izgovarali. Na: „Ja te ne zaslužujem“, uvek sam odgovarala: „Tačno!“ Nekad sam verovala da postoji neko ko će mi reći: „Ne zaslužujem te, ali ću se potruditi da te dobijem“. Nekad sam u svašta verovala. Sad uviđam da su sve to vrtoglave tričarije koje ne vode nikuda. Kao droga. Kao strast. Kao: „Volim te“. Ni u jednim očima nisam pronašla toliko nakupljene tuge i besa. Ni na jednim usnama toliko želje i topline. Zauvek ću te pamtiti kao iznenadni vatromet u glavi, ali ti nikad neću oprostiti kukavičluk.
Autorka: Ivona Savić
Ilustracije: Natalia Sobolivska, Unsplash