Postoji neki jazz između nas
na početku Bulevara
skrenuo sam levo
u sporednu ulicu
jer sam pokušao da izbegnem
susret sa samim sobom
tu negde u centru
gde često naletim na Stefana
/stalno glumi svetlost nekakvu
i skuplja priloge za obolele od mraka/
pa sam nakon skretanja
već zašao u Godine
iz kojih se ne mogu otrgnuti
kao mače iz dečijih ruku
…uputio sam se ka kafani “Dah”
nalazila se na Hisaru
i da bih stigao do nje
morao sam da se popnem
na tu uzbrdicu
kada sam stigao
pomislio sam
O, Bože, kako genijalan naziv
jer od silnog pešačenja uzbrdo
nikako da dođem do Daha
ušao sam unutra i od predjela
naručio sopstveni mozak u skrami
jeo sam ga tako što sam ćutke
gledao u Nju
rekla je
Zašto si ti došao?
Očekivala sam Stefana
Došao sam jer želim da ti kažem
da postoji neki jazz između nas
rekao sam
da nije lepo što mi zameraš
to što od nekretnina posedujem samo srce
došao sam da ti kažem
da je ovaj narod pravljen
u pozorištu lutaka
i da svi mi imamo svoj scenario
unapred zapisan
i da po njemu živimo
moja i tvoja uloga je da glumimo… ljubav
došao sam jer želim da ti kažem
da se izmenila dramska radnja:
više nismo zajedno
i nije ovo Stefan, u pravu si
ovo je tvoja predstava o njemu
proveo sam život sa tobom
a planirao sam samo noć
mislim da je vreme da se rastanemo
Poezijo moja,
već odavno te gubim
i ulazim u Prozu
polako
kao
u
grobnicu
Oprosti.
Drame imaju prednost
popio sam lek protiv mučnine
nisam ti ja, majko, za velike gradove
i male ljubavi
jer muka mi je
kada vidim pun kafić praznih ljudi…
šetajući centrom
koliko samo poraženih korača Pobedinom
ovde u Nišu
o, vrlo dobro znam
a nisam više jedan od njih
ni ponižen ni uvređen
siđem stepenicama u podzemno
pa mi padne nešto na pamet
zapišem u telefon
je l’ su to, možda, Zapisi iz podzemlja?
i svi ovi silni bulevari oslobođenja
nikada nisu ni bili oslobođeni
ni mirni
jer ovde su organi /radi/ reda
to bi trebala znati, majko
da kada jednom puknem
ostaće samo sitni komadići balona
na podu
kao posle žurke
kada puknem
upalite mirišljave sveće
umotajte me u ukrasni papir
i poklonite me zemlji
prospite špricer
/za moju dušu
popio sam
lek protiv mučnine/
nisam ti ja, majko, za male gradove
i velike porodične drame
jer
pre Turgenjeva
čitao sam sudske presude o razvodu braka
a posle Majakovskog
čitao sam knjige utisaka po toplim pekarama
i ljude
zapise iz mrtvog doma, rusija
u mislima
šetao tako Sibirom
i tražio svoje mesto pod suncem
a u stvari, majko
bio sam samo kostur
kostur koji je tražio svoje meso pod suncem
a danas ovo meso i ovi stihovi
vuku se za mnom kao kao dronjci
kao prošlost
kao 2001. godina
kao poslednji stih čuvan za kraj pesme
stih kojeg nema
Moj Alter je leg’o
I kaže mi: ne smem da zavirim u tebe,
otuda dopire mrak iz detinjstva
kojeg smo se nekada plašili.
Sad kad si u njega uneo boje, perle, vatromete
Četke, osmehe i veštački sneg od stirpora
Šta ću ti ja?
Altere, ćuti i spavaj.
Ne, ne, kaži mi
Vidljiv je napredak u civilizaciji
Nekada su postojali crno-beli televizori
A ljudi su donekle bili šarenoliki, a danas?
Ma šta ti znaš o ljudima?
Znam da su sada ljudi crno-beli
Sve se okrenulo.
I šta ćeš tako klovnovast i čovekolik
Među životinjama
Ti nemaš toplotu koja bi zagrejala ceo svet
Ti samo otopiš ljudska srca
I onda pustiš veštački sneg da pada
I klizaš se klizaljkama oštrim poput sečiva
Spavaj Altere!
Ne mogu,
Odavno sam prestao da ti verujem
Jer organi u tvom telu nisu raspoređeni po feng šui-u
Srce ti je u petama
Sreća za petama
Kad raširiš ruke ličiš na poljsko strašilo
Koje ptice naprosto obožavaju jer je smešno
Umesto očiju imaš te klikere
Bacali smo ih u detinjstvu, sećaš se
Pogađali rupe…
Spavaj, Altere.
Ne mogu,
Moram da budem budan
Jer ti kada pustaš nekoga u svoj život
Radiš to tako svečano,
To je ceremonija:
Omotam crvenu traku oko tebe
I tom nekom dam makaze
Jedne za srce jedne za leđa
To bude prava, pravcata ceremonija Poverenja.
Spavaj, Altere,
spavaj, ja odavno ne znam kada putujem
Da li idem sebi ili odlazim od sebe
Odavno već ne znam kada putujem
Kome se vraćam a kome mi se vraća
Kosti mi škripe kao zarđala kapija
I koža mi se peruta kao buđava voštana bojica
Ja sam takav da se retko završavam, Altere
Moj kraj su tvoje predstave o meni
Kada sam bio mali nisam mogao da zaspim
Od mraka ispod kreveta
….
Sad se taj mrak preselio u mene
U njemu si ti.
Veruj mi.
Stefan Mitić Tićmi je pisac za decu i odrasle, scenarista, profesor fizičkog vaspitanja, a pre svega entuzijasta i humanitarac koji je sa svojim drugarima napuštenu kućicu pretvorio u besplatnu biblioteku sa 5000 knjiga, te prevodilac bez granica koji je uspeo da poeziju prevede na znakovni jezik. Kažu da je najbolji difovac među pesnicima i najbolji pesnik među difovcima, a o njegovom humanitarnom radu svedoči i mural sa njegovim likom oslikan u okviru projekta I ti možeš da inspirišeš.
Knjige deli na „one koje izazivaju vatru u njemu i na one koje to nisu”. Pisanje smatra velikim eksperimentom za koji su potrebni energija i kreativnost. Do sada je „pisao – eksperimentisao” knjige U’vatile me lutke (2015), Ja sam Akiko (2018), Kaput od mahovine (2020). Dobitnik je mnogih domaćih i međunarodnih književnih nagrada, među kojima se izdvaja Nagrada za dečju knjigu godine (2018). Pesme su mu prevedene na engleski, ruski i makedonski jezik.
Poput svojih junaka „osvojio je ljudska srca i osmehe”. O tome svedoče mnoge kreativne književne radionice koje je održao u školama i institucijama kulture širom Srbije.
Više informacija o stvaralaštvu i aktivnostima Stefana TiĆmija možete naći na sajtu: https://ticmistefan.wordpress.com/about/.
