Ролф Бекер
Са прозора спаваће собе, преко баште, преко суседног расадника, преко улице и празних поља, поглед је досезао прилично далеко ка југу. Од јутрос се тамо видела једна сићушна бела тачка која се померала и знало се да је то била бела застава коју је један инжињер дигао изнад топионице цинка. Американци, који су оклевајући ишли напред, јер нису желели да жртвују никога више од својих људи, закаснили су један сат: једна мала група СС-оваца[1] вратила се још једном у већ напуштено подручје и устрелила инжињера. Хтели су да помоћу неколико пуцњева оборе и заставу, али су је промашили. Да се пењу на кулу, нису имали времена. Журно су ускочили поново у своја возила и одјурили одатле. Извештај о томе ширио се од уста до уста, од комшилука до комшилука. Људи су зурили у правцу мале беле тачке која се мицала у ваздуху. Американци су у међувремену заузели топионицу цинка. Неће проћи још дуго пре него што они буду и овде.
Господин Ф. стајао је крај отвореног прозора своје спаваће собе и проматрао белу заставу на југу. Његова супруга седела је на ивици кревета и подупирала главу рукама. Господин Ф. мислио је у овом тренутку на оно што је било иза њега. Оженио се 1931. године. Од својих пријатеља је 1932. сазнао да га жена вара. Када ју је позвао да поразговарају, она га је опсовала и он је морао да увиди, да је већ две године, колико су се познавали, имао погрешну слику о њој. Био је погођен и исмејан, не толико њеном преваром, колико тиме што је подлегао самообмани, те је размишљао о томе да се разведу. Али је након другог разговора ипак одустао од ове намере. Остали су у браку. Господин Ф, који је онда почео да као композитор гради своју каријеру, компонујући музику за игру и забаву и добио прве веће наруџбе од филмских продукција, покушавао је у наредним недељама и месецима да себи објасни како је могло да дође до његове самообмане, а то значи да је у ствари покушавао сам себи да докаже да то баш није била обмана. Надао се штавише да њено тренутно разочарање може објаснити као забуну и тако спасити самопоштовање. Али растрежњење је дошло одједном, неповерење је било живо и није му успело да убеди себе у то да је површност његове жене била само женски хир, a његова озбиљност недостатак разумевања. То није помогло, он је постао и остао ‒ дакако из неискуства ‒ преварени, онај који је насео, напослетку исмејан том преваром. Прво се његова склоност претворила у мржњу, а онда се ипак одлучио на развод. Aли његова жена се успротивила томе. Једно време живели су раздвојени, у различитим градовима. Она се вратила код својих родитеља, који су држали једну малу продавницу текстила. Било је то 1933. ‒ ‒ ‒
‒ Они ће бити овде за највише сат времена ‒ рекао је, не склањајући поглед са беле заставе. ‒ Тада ће све бити готово. Нема више бомби, нема сирена… То је незамисливо.
Она је подигла главу и спустила руке. Плакала је тихо, без јецања. Гледала је круто у леђа свог мужа, који се није померао.
‒ Нема више свастике[2] ‒ рекао је ‒ то је једноставно незамисливо. За нас је рат готов.
‒ Валтере ‒ изговорила је она ‒ зашто се онда ниси развео од мене? Волела бих да си то тада урадио.
Није се окренуо, није се ни макао, само је рекао: ‒ Онда вероватно ти сада не би била жива. Морала би да носиш жуту звезду[3] и они би те убили, као твоје родитеље.
‒ Да ‒ рекла је она ‒ али сада је све то иза нас. Никада нисам веровала, никада нисам могла ни да замислим да је могуће да ће то једном деловати тако далеко.
‒ Често је било тешко веровати у то ‒ рекао је он ‒ посебно око четрдесете, четрдесет прве. Понекад сам и сам чак верoвао да ће они победити у овом рату.
‒ А сада ‒ рече она ‒ сада би требало да је све готово, мислим… знаш на шта мислим!
Он је ћутао. Гледао је тамо иза, само неколико километара удаљену, малу белу тачку која се миче, ону која је значила крај, и мислио о почетку, не о оном из 1939, већ о оном ранијем. ‒ ‒ ‒
Године 1933, када су националсоцијалисти дошли на власт, дошло је први пут господину Ф. до свести то да му је жена Јеврејка. Убрзо потом познаници су му скренули пажњу на то, да би боље било да се разведе. Сада је то било тако једноставно, требало је само да он хоће. Али он то није желео. Његова жена ћутала је. Рекао јој је да брак са њим за њу значи заштиту, а заправо је она значила њему у наредним годинама, у којима је његова каријера, супротно предвиђањима познаника, ишла узлазном путањом, у оним годинама, током којих су живели једно поред другог. ‒ ‒ ‒
‒ Ти знаш ‒ рекла је она ‒ да те онда нисам молила. Сећаш ли се?
‒ Сећам се ‒ изговори он.
‒ Зашто си то урадио?
‒ Мислиш да је то било из љубави? ‒ упита он.
‒ Не, наравно да не ‒ изусти она ‒ наравно да си то урадио само из сажаљења и јер си једноставно превише поштен. Знам то.
‒ Али не верујеш.
‒ Напротив ‒ рече она ‒ верујем. Иако сам те преварила, иако ме више ниси волео, ниси хтео да се разведеш. Зато што си знао да бих онда ја била незаштићена и вероватно осуђена на смрт. Зато што си једноставно био превише поштен. И ти си мрзео нацисте. Спасао си ми живот. Знам: морам да ти будем захвална.
‒ Не мораш ‒ одговорио је он. ‒ То ми није нашкодило. Ја сам упркос свему изградио своју каријеру.
‒ А зашто… ‒ оклевала је она ‒ зашто никада ниси… током свих ових година… са неком другом женом…
‒ Престани да се надаш ‒ одбруси он ‒ не волим ја тебе, мрзим те.
Она нагло паде у страну и заби лице у јастук. Плакала је.
‒ Валтере ‒ рече ‒ али ја тебе ипак волим, волим те. ‒ ‒ ‒
Господин Ф. компоновао је музику и за поједине пропагандне филмове. Његове мелодије постајале су веома брзо популарне. А њега су све више ценили. Јаке везе са министарством помогле су му неколико пута да се извуче из невоља са тајном државном полицијом. Покушаји да га присиле да се већ једном разведе од своје жене Јеврејке још увек нису престајали. Али он се противио. Током рата компоновао је сценску музику за филмски журнал[4]. ‒ ‒ ‒
‒ Да, преварила сам те ‒ вриштала је она иза његових леђа, а он се није померао ‒ и морала сам да живим са тобом дванаест година, поред тебе, без твоје љубави, али увек поред тебе, удата, али без мужа…
‒ Могла си да ме превариш опет ‒ рекао је он ‒ сада бих ионако био равнодушан.
‒ Ах, ти тачно знаш да је то било немогуће. За мене није било прилике. За мене, мисли на то! Али ти то знаш, и увек си то знао. Била сам затворена, заробљена. Нисам смела да се макнем. Морала сам да будем весела, да останем неометано у овој кући. Дванаест година! Знаш ли ти шта то значи? За једну жену? То је за мене био концентрациони логор.
‒ То је хуљење ‒ рече он ‒ то што говориш је зликовачки.
‒ Било је то довољно за мене ‒ каза она ‒ за мене је било довољно.
‒ Нисам те волео, колико још пута треба то да ти кажем?
‒ Да, да, знам, само сажаљење, поштење и човечност… О, Валтере то је ужасно.
‒ Шта је ужасно?
‒ Понекад размишљам: То је била права освета ‒ можда си хтео само да се осветиш јер ти нисам била верна. Помисао на то је ужасна.
‒ Шта ‒ узвикну он ‒ спасио сам ти живот ‒ живот, драга моја Рут! ‒ а ти кажеш… То је добро, то је стварно добро.
‒ Не љути се на мене, Валтере ‒ рекла је она ‒ причам глупости. Молим те, не љути се. Ја те стварно волим. Сада је рат готов. Не може ли онда све да буде добро?
‒ Погледај, то је баш оно што ја тако мрзим ‒ поче он ‒ а ти не можеш да просто престанеш са тим: ти увераваш у своја осећања, преклињеш и молиш, а онда упутиш неку опаску… Затим лупиш некога тиме посред лица и у следећем кораку се већ кајеш, али то једноставно не можеш да сузбијеш, мораш се одати. Теби се не може веровати.
‒ Валтере ‒ рече она ‒ тако ми је жао, али ту не могу ништа.
‒ Можда ‒ промрмља он ‒ да. Можда је то просто оно јеврејско у теби.
‒ ‒ ‒
Господин Ф. био је још 1933. рекао својој жени да њихов брак од тада има само једну сврху, а то је да њу заштити од прогона режима. За све остало осећао се као да је разведен од ње. Дуго су и живели одвојено. Он је често био на путу, радио на филмовима у Берлину и Минхену, враћао се и опет одлазио у иностранство. Само су понекад заједно обедовали у његовој кући. Када је рат почео, 1939, рекао је господин Ф. својој жени да ће непосредно након пада режима који је представљао опасност за њу потражити развод брака. ‒ ‒ ‒
‒ Бела застава тамо позади ‒ рече он ‒ није удаљена ни пет километара. Тамо су сада Американци. Чим они крену даље, неће проћи више од пола сата, а они ће бити овде. Тада коначно можеш да одахнеш. А ја ћу већ из тих стопа поћи да покренем поступак за развод брака.
‒ Зар стварно ниси заборавио на то? ‒ изговори она тихо ‒ ти си у ствари свих дванаест година мислио на то и чекао тај тренутак?
‒ Да ‒ одговори он.
‒ Како је тако нешто могуће ‒ упита она ‒ нисам веровала да то може бити. За мене је све то већ постало скоро нестварно: да сам ја тебе преварила и зашто, и твој ондашњи наговештај да ћеш тражити развод чим ово буде прошло. Нисам веровала да је то стварно могуће.
‒ Прерачунала си се ‒ рече он.
‒ Не мислиш ли да се можда вараш кад сада чиниш нешто што си намеравао да урадиш пре тако много времена?
‒ Када сам 1932. желео да се разведем од тебе ‒ каза он ‒ био сам несигуран и делом сам још увек зависио од тебе. Али сам током ових дванаест година схватио да те не волим. Како су ми они разјаснили, не волим то јеврејско у теби. Сада сам сигуран. Или можда мислиш да бих могао овако да живим поред тебе када бих те стварно волео?
Ћутала је. Седела је на ивици кревета тонући у себе и поново покрила лице рукама. Он се окренуо и бацио поглед на њену главу, на њену офарбану косу.
‒ Не вараш ли се ‒ рече он ‒ што мислиш да ме и сада волиш? Била си дванаест година сама… можда је због тога. И зашто си ме преварила онда, прве године нашег брака? Зато што си се разочарала у мене, зато што ме већ тада више ниси волела.
‒ Можда је то тачно ‒ прошапта она у своје дланове ‒ тада сам била глупа, површна. Али током дванаест година научила сам да те волим. На други начин. Зато што си ме заштитио, зато што си ризиковао свој положај, зато што си мрзео нацисте. И зато…
‒ И? ‒ упита он.
‒ И зато што ниси ‒ одговори она ‒ свих ових година… никада са неком другом женом… зато што си ми остао веран!
‒ О, Боже! ‒ узвикну он и поче грчевито да се смеје. ‒ Шта све нећеш рећи! Шта све нећеш умислити!
‒ Не ‒ рече она ‒ знам, не можеш ме преварити, ја то знам!
Он се поново окрену ка прозору и загледа се напоље, ка југу. ‒ Још само пола сата ‒ рекао је ‒ и све је готово, коначно.
Она погледа поново у његова леђа. Да, мислила је, он је стар. Али ја сам много, много старија. На пример, сада више не могу да постанем мајка. Дванаест година…
‒ У праву си ‒ рече она тихо ‒ сада је све коначно готово.
Господин Ф. је није чуо, јер се већ био нагнуо преко прозора. Неко са улице га је позвао. Сада је видео човека, био је то један комшија.
‒ Шта је било? ‒ викну он гледајући надоле.
‒ Американци су већ код топионице цинка ‒ викну човек ‒ ако погледате сада ка југу, можете видети белу заставу. Прича се да ју је дигао један инжињер. Неколико СС-оваца се вратило и убило га, али заставу нису успели да скину са крова.
‒ Да, знам ‒ рекао је господин Ф ‒ већ сам чуо.
‒ Са вашег прозора ‒ викну човек ‒ сигурно је да сте заставу могли баш добро да видите.
‒ Да ‒ рече господин Ф ‒ видим је.
‒ Моја процена је ‒ додате човек ‒ да ће Американци бити овде за двадесетак минута. ‒ Хоће ‒ рече господин Ф.
Са немачког превела Сања Стевановић
Прича Бела застава (ориг. Die weiße Fahne)из антологије Deutsche Erzähler der Gegenwart (штампана у Штутгарту 1979. године) преводи се на српски језик први пут. Аутор оригиналног текста Ролф Бекер студирао је германистику и филозофију, али се ипак пронашао у новинарству, издавачкој делатности и књижевности. Пише највише о ратним годинама које је преживео. Осим бројних прича написао је и два романа, неколико радио-драма и аутобиографске цртице. Прича Бела застава уједно је и прво дело овог савременог немачког аутора које се преводи на српски језик. Велику помоћ при приређивању овог превода пружила је Бранка Огњановић, асистент на Департману за немачки језик и књижевност.
[1] Заштитни одред нем. Schutzstaffel (познатији као СС одред) била је главна паравојна организација под командом Адолфа Хитлера и Националсоцијалистичке партије која је израсла у елитну јединицу са кључном улогом током Холокауста, а убила је преко милион цивила, претежно Јевреја. Након рата припадници ове организације осуђени су за ратне злочине.
[2] Свастика је назив са кукасти крст који су као симбол користили припадници Националсоцијалистичке немачке радничке партије.
[3] Жуту шестокраку звезду на рукаву су према закону Националсоцијалистичке партије од 1938. морали да носе сви Јевреји.
[4] Филмски журнал заједнички је назив за кратке филмове који се у биоскопима приказују између обичних филмова и носе одређени информативни садржај.