Филм Неко те ипак чека снимљен је у продукцији драмског и домаћег серијског програма РТС-а. Ово остварење, чији је редитељ Марко Новаковић, премијерно је емитовано 2009. године. У овом есеју, додуше, без појмовно-критичког апарата филмске уметности, настојимо да укажемо на фигуру жене растргнуте између сопствених (друштвених) вредности и специфичног окружења у коме се налази.
Филм је структуриран из три међусобно повезане приче (Хол, Пут и Вода) које проблематизују питање абортуса. У првој причи, чија се радња одиграва у акушерској болници, најпре се сусрећемо са вртларом који залива цвеће. Ово симболично појављивање Бога кроз лик вртлара, који се подједнако брине и за рацветане и увеле биљке, тј. сваког човека, заправо, антиципира одлуку коју ће јунакиње донети. У холу се налазе две жене које своја имена саопштавају тек при крају разговара, што се може протумачити као потреба на усредсређеност на садашње (не)прилике са којима се треба изборити, односно упућује на непостојање потребе за формирање ширихидентитетских представа о некоме. Неколико дијалошких партија показује идентичност њихове ситуације – обе су први пут на том месту, њихове породице не знају где су. Своје страхове Дара ублажава тако што једе више, пуши цигарете, а на Вањин прекор одговара: Ех, шта све не би требало. […] Ја морам, сва се тресем. С друге стране, Вања чита књигу за коју ће Дара рећи да је намењена само интелектуалним круговима и наглашава да се њено читање своди на часописну продукцију на коју налети код фризера, у тоалету, а понекад и у јавном превозу.
Дара представља тип (традиционалне) жене која је подређена мушкарцу, она је домаћица из задовољства, наглашава да се од мужевљивих еротских игара не вреди бранити – док је била на мердевинама, он ју је напао, што она објашњава чињеницом да је била расположена, а он знатижељан. Она нема довољно времена да се негује, а у новчанику држи фотографију мужа и сина, али не и своју јер се ретко слика. Када је реч о самом чину абортуса, истиче своју несигурност речима: Тужна сам и гризе ме савест, али и људе који сеју семе зла тако што је наговарају да то избаци из себе, или уливају страх. Материјална несигурност још више је плаши. Вања представља модел (несрећне) интелектуалке. О свом потенцијалном брачном односу каже: Хтели су. Али прво ја нисам хтела њих. Е, онда, они нису хтели мене. А сад неће нико никог. Слика мушкарца на њеном мобилном телефону појављује се неколико пута – други пут ће избрисати ту фотографију, што је јасан знак да је он за њу био велика заблуда које се ослободила и схватила да се може и без њега. Друштвени положај који има не доноси јој нарочиту радост јер све је то јалово, сав тај посао, статус. Уплашена је пред чињеницом да већина људи одлази некуд, а да она стално долази к себи и тисусрети не радују је много. Горко закључује да има људи који уживају у самоћи, угађају себи, довољни су себи. Брине за оно што ће други рећи. О оцу детета каже: Господин ме је усрећио и вратио се својој породици. Ипак, на Дарин наговор обе беже са клинике.
У другој причи, чија се радња дешава у непознатом селу, сусрећемо се са мајком која води кћерку на абортус. Сам одлазак код познатог доктора реферише на чињеницу да су се жене саме одлучивале за тај корак будући да је консензус заједнице био да жена не сме родити ако није заручена, јер би је у супротном пратили зли језици. Мајка објашњава да ју је сиромаштво натерало да три пута абортира. Ћерка је свесна да се такав традиционални морал мора искоренити, те тако одлучује да изврши самоубиство лежећи испред теретног воза, али мајка успева да је склони на време. Девојка објашњава мајци да је то дете плод љубави. Мајка не жели да то схвати јер се руководи тиме да ће колектив то осудити као живот са срамотом. Лик доктора је негативно конотиран јер он не само да уништава фетусе већ и приморава пацијенткиње на сексуалне односе. Ипак, показује самосвест о злу које се дешава око њега: Шта ћу? Долази се. Ја избегавам, они опет. Ја све радим да се мање довлачи, али долази се. Шта ћеш! […] Што је много, много је. Девојка је дефинитивно одлучила да се неће руководити шта ће рећи село, она има жељу да роди дете јер је оно у њој и њој је дато.
У трећој причи сусрећемо се са затвореницом Надом и преко ретроспекције сазнајемо детаље зашто се нашла ту. Затичемо слику мајке која брине о васпитању свога сина и оца који зарађује, те пијан доводи кући своје пријатеље да их жена гости. Типична мушка фигура која сматра да пошто уноси новац у кућу онда је господар свега, и што му даје за право да ломи све око себе, млати жену, силује је, грубо се понаша према детету. Нада одлучује да га закоље и тиме се реши непријатности јер, како каже: Нисам могла више. Када је са докторком и чуварком дошла на клинику, ту се нашла и њена бивша свекрва која је саветује да се не упушта у ново убиство, а притом има разумевања за убиство њеног сина – Гајила сам га ја, убила си га ти. Знам и зашто. Нада је послушала не само свекрвин глас већ и свој унутрашњи који јој није давао мира.
Рађање новог живота представља велики божји дар. Међутим, често се дешава да други овоземаљски дарови (и материјални и духовни) нису увек (приближно) равномерно распоређени, те се поједини одлучују да се на време ослободе. Да жена подноси велику саможртву несумњиво је показао и овај филм. Оно што је заједничко свим јунакињама јесте да се осећају саме, незаштићене, окружене предрасудама заједнице. Мушкарце занима једино женско међуножје, али не и брига шта ће бити после. Стога је жена у раскораку између природне способности рађања и апстиненције од стварања новог живота. Иако је овај филм превасходно критика абортуса, он залази и у комплексније мушко-женске односе, отвара питања о (не)проналажењу партнера, о уделу заједнице у стварању наметнутог идеалног идентитета и низ других.
Стефан Симоновић
*Филм је доступан на линку: https://www.youtube.com/watch?v=ziDRnL72Sw&list=PLxbMnBfiy6iEf9W3M3Q6C658aAkYwgbXE&index=7&frags=pl%2Cwn (22. 8. 2020).