Дукати Кристална кап, о коју се до пре неки час огледнуше стотине униформи зелених, које су ратови превели. Дотле! До те Недођије пусте, туђе и ничије. Пртећи белину језиву, дукати српски, расуше се се међ гњило хира вишег. Остављајући последње збогом, за њихове матери српске, стављајући прсте на изгубљену младост и часни слом!
Слободна места Слободна места, којих некада не беше пуно, сада опседају ово тло. Нове станице нема јер и писак за исту крепа. Свет се понаша баш попут овог воза. Некада занимљиво место, а сада одбачена хрпа гвожђа. Његова рђа на људску бору личи. Ко су та места у овој причи?
Кораци Корачаш мислима те црнокосе жене сав у неверици, мислећи да си бреме. Све до онда... када насмејано, смело, она према теби ходи. У њој је емоција врело. Измаглица која на час пружи дуго ишчекивани мир, склизну низ вир недаћа свих. Оста само... неодстајања крик.
Део неба Чеона кост руни се попут последње човекове речи. У стварност гурни ме! Ко може у томе да те спречи? Није битан више ни осмех, ни кора хлеба. Живот вреба. Имаш ли ти део свога неба? Чеона кост руни се попут последње човекове речи. Оствари тишину... ко може у томе да те спречи?
Ту је Јунак страница сивих истрже се кроз редове бујне, као јесен пуна киша првих, дође, дуго очекиван. Ту је! Налего, окреће странице последње. Зато си ме толико желела! Да изађем из ове Недођије? Испрва збуњен, потом заљубљен а киван. Пружио јој је руку. Гле, није од папира! Није! Била је од крви и меса. Сва отекла од рада. Мила рука образ брани и постојање мог даха.
Дихотомија Црно платно бледила страшног бљесну ко клатно сата мрачног. Ишчупа последњи човеков вид, сваку нит. Његову бит. Због слапа боја за којим вапи, црно платно бледила страшног, напокон неће бити ни светло ни мрачно.
Перла Перла на грудима белим. Као светионик храбри гледа те очима чедним па преко лица руку стави. Рите њене прођоше покрај одаја сивих што бљеснуше сјајем тајни. Отрча, сама, у сузама кивним. Растрза седефни ланчић! Одгурну буру врелу! Стави руку сада преко вида волећи себе, такву, верну.
Пелин Израслине вртлаве на глави смерној, као стигма вечног терета, а души превој. Вуку стуб бели ка смоници јаловој. Покрети смели наудише руци првој. Трзајући тело и речи што задаше, испрва, голготу личну, снен човек погледа и туђу, од пелина, причу.
Плато Мислим да данас нема никог бар да тишину ослушне између тишине наше. А ти, песмо моја, и даље врисак окусиш, а пред њима тако тиха. Из страха од вечитог сна мислима вајаш прасак вир и сваки мој чин као сујету правдаш. Не желим мењати срж твоју, нити осудити бег. Не иштем потпис покрај стиха твог Већ пун плато и обећање да ћу разумети сваку твоју реч.
Избледела Бледило пршти из рођено очију бледих, вечно спремних на било какву слику. У њима се налазе предања сетна незнаних писаца. Ближњег срећа им је преча. Сијаше светлошћу хиљаде свитаца. Чупање конаца плавих! Поче бити део неких других предела. Шаке преко образа стави, Сва поносна а избледела.
Јелена Живановић је рођена 26.12.1997. у Крушевцу. Од раног детињства је била у додиру са амалгамом поезије и сликарства своје породице, нарочито мајке, свестране уметнице. Факултет педагошких наука у Јагодини уписује 2016.године и одлучује се на позив учитеља.
Желевши да себе професионално унапреди, Живановићева, почиње да интензивније користи разнолике цртачке и сликарске технике и да да се свакодневно дружи са папиром и пером. Идеје су непрестано навирале а инспирације за исте је налазила у свакодневним стварима које милују или море душу човека.
Део је ,,Антологије литерарних радова ученика и студената – од Учитељске школе до Факултета педагошких наука“ која се завршава њеним делом, као делом најмлађег аутора споменуте. Надограђено ликовно изражавање Живановићеве долази у потпуности до изражаја када бива илустратор збирке песама ,, Пут до бескраја и тамо“, ауторке Миљане Живић.
Аутор фотографија и илустрација Јелена Живановић