Музика на радију И онда сазнаш. Да праве љубави нису суђене. Да је срећа пролазна попут годишњег доба. И да после ње остаје кап црног вина и по која суза низ образе. Туга коју волиш део је тебе. Ватра на коју се опечеш. Жар који волиш. Ожиљак који носиш. Писати о греху из прошлости и додирима који не бледе. Сваки наш покрет руке, праћен је музиком на радију. Добар бит за емоције и покоју реч у бележнику.
Тренутак Затвори очи на тренутак, док хладне ноћи милују усне. Застани на тренутак, то те један додир зове.
Чекам те Чекам те тамо где смо ми били ми, где је пролеће било 365 дана у години. Када дођеш ми и хладна зима постаје најтоплија, јер очи су твоје боје мора немирног. Чекам те јер знам да нећеш доћи, јер сваког је госта три дана доста. Уснама мојим стојиш као што кише стоје јесени. Када одеш, ти одеш. Када те чекам, ти не долазиш, јер само септембар чека и на крају дочека. Нове крајеве. Нове почетке. Чекам те у сваком граду, где смо ми били ми и где смо плесали под велом среће, а са истом немамо компромис. И када ми дођеш, ти мораш да одеш. Зове те мала провинција, где си ти, где сам ја, а заправо смо ми тамо. Наше сенке чекају нове ауре. Сви чекамо, а немамо права на чекање. Чекамо само градски превоз до провинције и назад до Југа.
Мирна лука Када ти неко каже Донећу ти море, он га заправо и донесе, јер море може бити у очима, додирима, у том шаптају на врату. Уместо таласа са приморја, зачућеш глас твог мора на уху. Када ти неко каже ти си моје немирно море, онда заправо то и јеси. Бити неком немирно море значи да си том немирном мору мирна лука.
Колапс Када пређеш прстима преко коже, заустави се тамо где шапат усана сваку тајну крије. Где колапси своје мачеве укрштају. Пређи преко нагих жеља сопствене пустиње и чуј шапат нежних додира по врату који у себи носе колапс нежних додира по врату.
Поезија Када прсти клизе по коси, која у себи носи мирис ране јесени. Наго раме, попут писте, на којој парфем одише. Потиљак је место, где језа своје уздахе сакупља, баш као јесен своје лишће. Каснимо као летње кише у јулу, а љубимо се као Бони и Клад у злочину. Док над нама сија месечина, са потписом ви сте поезија.
Биографија:
Moje име је Јована Ђокић. Рођена сам 7. 7. 1998. године у Крушевцу. Основну школу Аца Алексић као и средњу школу Свети Трифун завршила сам у свом родном граду Александровцу. Студент сам друге године Основних академских студија социологије на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Пишем песме, есеје, кратке приче. До сада нисам имала прилику да своје радове негде објавим. Волела бих да у будућности завршим компаративну књижевност.
