Прва награда на овогодишњем, 57. Октобарском ликовном салону у Лесковцу, додељена је Андријани Антанасијевић, за уметничко дело Дно, једногласном одлуком жирија. Стање културе је непресушни извор инпирац ије младе уметнице, чија дела носе снажну поруку и могу се тумачити као крик савреме уметности која провоцира рецепијента да се пробуди и дела.
Изложба јесењег салона је најстарија и најзначајнија културна манифестација у области визуелних уметности у Лесковцу. Догађај традиционално организује Лесовачки културни центар под покровитељством локалне самоуправе. На овогодишњем Октобарском салону су изложена 42 дела, тридесеторо уметника из Јабланичког округа.
Андријана је за наш часопис, без лимита говорила о покретачкој снази уметности, активизму кроз уметност и тешком положају уметника на рубу егзистенције.
Добитница си значајне награде у домену ликовне уметности, Октобарског ликовног салона за 2019. годину? Какав је осећај бити запажен и признат у родном граду?
ЛKЦ мени предствља почетак мог стваралаштва и прве награде које сам тамо освајала 2006,2007,2008 на светосавским ликовним конкурсима, није случајно да ова награда долази у оном тренутку мог стваралачког колебања. Није лако радити физички посао и имати снаге да стварате као и инспирацију. Што се конкретно признања у родном граду тиче, мом срцу је ово највећа награда икада, сећам се да сам док сам била у основној школи одлазила на октобарске ликовне салоне контемплирала у делима и именима аутора питајући се да ли ће некада поред мог имена стајати то –сликарка- тако да је као што сам и раније помињала ЛКЦ за мене алфа и омега.
Велики ренесансни стваралац Леондардо да Винчи је упамћен по речима да стваралац добија инспирацију из небеског извора из кога сви потичемо. Шта тебе инспирише на стварање?
Чињеница је да из Њега сви почињемо у Његово се царство на крају и враћамо.
Мене на ствање подстичу моје унутрашње емоције и стање у друштву, ово што ћу рећи звучаће вам као отрцана фраза, али заиста мислим да се као друштво дубоко батргамо у муљу које се налази на – Дну – што и јесте назив мог дела, мислим да смо као друштво огрезли у бесу и погресним вредностима ту пре свега мислим на материјалне ствари из којих све почиње.
Да можеш једним потезом четкице да промениш свет, шта би училила?
Измамили сте ми осмех овим питањем посебно, волела бих да се људи окрену Светом писму и да се њега придржавају и већ би били у Рају све и да не верују у Бога то је учење љубави. Дакле дала би свету љубав да могу.
Ствараш у сфери друштвено ангажоване уметности. Може ли уметник својим делима променити стање свести у друштву?
Не знам ни сама одговор на ово питање, често се осећам као Дон Кихот због тога али ваљда другачије не умем тако да четкица мени дође као мач. Верујем да је ово паметан народ. Са друге стране осећам се одговорно да подигнем четкицу против онога што су боли моје душе и што није правда.
У нашем ранијем разговору говорила си о тешком положају уметника/ца у Србији и истакла да поред два завшена мастера на са највишим оценама, радиш у једној фабрици. Који је начин да се такво стање промени?
Да, као што сам горе и поменула радити тезак физички посао одузима вам највише од стваралаштва, такође велики је понос припадати радичкој класи и јести раднички хлеб – верујем да од њега може да буде слађи само уметнички хлеб. Не видим решење за горе поменуто стање чак и у тим фабрикама никоме није потребан неко ко ће придиковати и бунити се, оно што се тамо цени је да ћутиш и радиш и оно што примећујем јесте да су људи огрезли у страху за парче хлеба , ми смо много наплашени народ и у том страху смо спремни да све урадимо једни другима, то је оно што ме највише заболи, што смо изгубили људскост. Што се мене конкретно тиче имате моје обећање да од сликарства никада нећу одустати. Живот је кратак, уметност дуга.
Разговарала: Јелена Јоцић