Како је то лепо некоме бити књига Бити нечија књига Бити књига Како је то дивно кад те неко чита И смисао обликује својим постојањем Бити некоме оно што он у теби види Бити књига Како је то чудно кад те неко држи на полици Брише са тебе прашину Подвлачи у теби цитате, Прочитана књиго Како је то страшно кад те неко воли И никад му ниси досадна И увек у теби прочита нешто ново Иако си иста У бити књига Како је то тужно када ти разумеју речи Али их не осећају Кад те наслућују Али те не ослушкују, Тиха књиго Гротеска ти руком милује лице И лепо И дивно И чудно И страшно И тужно Јесте Бити књига.
Хајде да штрајкујемо против смрти Да штрајкујемо глађу Напишемо пароле Окупимо се у центру града Са пиштаљкама и бакљама И у великој колони Замарширамо главном улицом Вичући углас Смрт смрти! Доле смрт! Живео живот! Живели ми! Хајде да направимо параду Пустимо музику И заиграмо коло насред улице Хајде да узбунимо град Ноћ и становнике Хајде да нико не спава Јер сан подсећа на смрт И да буновно будни Волимо живот Бунцајући од глади И умора Хајде да устанемо против терора Који нам намеће сазнање Сопствене смртности И да запевамо У инат страху Хајде да трошимо време На глупе крилатице и узвике И у центру града Код споменика Бацамо хлеб на земљу И гневно га газимо Хајде да штрајкујемо против смрти Да штрајкујемо глађу Можда ће то бити узалудније Неголи живети.
Парадигма о теби Мислим да не мислим о теби Мисао се одваја од мисли И лебди по невидљивим стазама Опијености мислима Мислим да не мислим о теби И дајем мисли волан у руке Да ме води у бескрај Ако жели да мисли Мислим да не мислим о теби И кривим мисао Што бесциљно тумара и лута По прашњавим фиокама Које шкрипе кад се отварају Као да и оне мисле Мислим да не мислим о теби И са таквом мишљу Отварам и затварам странице Сваког новог дана Сваке нове мисли Мислећи да не мислим о теби Ја преживљавам секунде Овог непомичног трајања И мишљења Мисливши да не мислим Била сам мислила Мишљах Мислила сам Мислих Мислим И све док будем мислила Мислићу Радо бих мислила мисао Да не мислим о теби Мисли моја, мисли!
Не могу циљеве ради снова да одбацим Није ми вера закопала ум Не могу без страха у воз да ускочим Није ми мио незнани пут Срце искаче из шина Али воли да му је топло Страсно грли капут који га греје А машта о снегу у очима Не могу Иако знам да не могу губитници говоре Више имам да изгубим Него што умем да дам Не могу циљеве ради снова да одбацим И најлепше пахуље се отопе Када огреје сунце Санкам се на сопственим речима Док пече ме хладноћа недодира Само ће људи са снегом у очима Разумети бол кад крене да се топи
Молитва Мрак И једна тачка по средини Ослушни! Да ли осећаш мирис светлости? Потруди се! Светлост је жива Светлост нам говори Говори о одмах Говори о овде Говори о странпутицама По којима је некада лутала Заједно са речима Игра се мислима И постојањем у међупростору И машта И сања Да корача ка срећи Ходајући по звездама И весело поскакујући Од њихове врелине И љуби И воли Месечеве сени, боје реке И игру облака на небу Који се као камелеони Крију у бесконачности И смеје се И пева О срећи О понору О жалосним позорјима И звездама падалицама Које извиру из очију. Сети се! Светлост је вечна.
Због свих лажи које ти упредају кости ниси ни сигуран да постојиш Не куни се! Кад не знаш смисао сна Како ћеш знати заклетве?! Све су то речи Које собом значе оно што јесу Као и ти Гротеска ти се упија у кожу Док се упињеш да разумеш Измрвљене речи Не труди се! Мрвице показују пут Ивици и Марици Али не и теби Ниси ти глуп Само си неспретан Требало је да ми дозволиш Да те нахраним хлебом Касно је сада… Ја сам умрла од глади.
Лагано се расплињава жар Који сам прогутала Почиње дим да ме гуши Изнутра Да ме стеже рукама И мрси ми мисли И црева Омета ме Отежава дисање И постојање Баца у вртлог А вртлог расте унутар мене И тако укруг Изнова и изнова Осећам да се ватра ослобађа у мени И ја горим и пишем Пишем и горим Оловка је свећа Моја рука је шибица Хартија је вода Ствара се дим који ме гуши И пепео од мисли које удишем И издишем поново Кроз оловку Кроз речи Оне неизговорене Оне најгласније.
Не окрећи се! Одзвања глас у глави Која је спала с рамена Залутала у тежњи Да те нађе Не окрећи се! Чујем И бол ми се зарива У слепоочнице Над својом главом Више немам право Очи желе да те виде Не окрећи се! Слушам Али да послушам Не умем Не окрећи се! Узалудно је рећи Човеку који је окренуо све(т) Да би му ушла у песму Ја сам осуђен на то да те не пробудим Зато што те волим, Еуридико мртва Окренућу се Да би живела у гнезду У ком ће те речи грлити А љубити метафоре Окренућу се Да не доживиш Велики пад завесе Да имаш вечити живот И мрзиш ме због тога Ја сам осуђен на то да те изгубим Зато што те волим, Еуридико мртва
Александра Пејић рођена је 26. 4. 1997. године. Завршила је гимназију у Параћину, а сада је студент Србистике Филозофског факултета у Нишу. Две животне страсти су јој писање и кување. Не умем да мислим док мисли не ставим на папир. Писање ми није хоби, већ чиста потреба. Дишем кроз речи. Волим да кажем да су за мене кување и писање исто. Не користим рецепте. Све стављам одока, успут пробам, мало додајем, мало одузимам. И сваки пут испадне другачије.
