Судим нам Судим нам по огорчености коју имамо за свет Судим нам Судим нам Да суд буде поређење (Назвали га ви песимизмом) Јесте исто Колико је ко удаљен од себе Судим нам Судим нам по загрљајима огољеним гола Судим нам и стењем што се боље није пресудило Колико је ко дао за другога Судим нам Судим нам док у јутра намештам завесе – има ли посла и новина за нас Судим нам наредних десет година У непромењеној државној власти Да смо сада једно другом безвлашће Судим нам Судим нам да треба отићи и отерати птичурине Да би новорођене корњаче са Галапагоса Ушле у море Да нема смрти Судим нам Судим нам радост када буде ред патњама Нећемо се огрејати у извесно доба Са терасе ћеш да викнеш Где ми је дом Али дома нема – то се нас двоје тресемо у овом пожару Загледани у две даљине
Читав се свет затварао у шуме не постоји назад у које се враћаш пијеш кафу пијеш сутра пијеш прекосутра и пропио те осећај да ће проћи време у које би да се зауставиш а ни сам не знаш зашто некоме би рекао колико има листова на дрвету том и том толико и толико немаш оно и оно време да заиста пребројиш а и што би бројао листове прочитаћу ту и ту књигу тамо и тамо некад и некад кад прође ово и ово и сутра ћу сигурно али сигурно да се пробудим и платим све што мора да се плати да се ћути да се викне на глас само када би пронашао свој глас да можеш једном за свагда тада и тада да престанеш а не знаш с чим би престао да промениш промену која те мења и идеју претвориш у праксу мењања која више није идеја но пракса да би нешто учинио човек мора да буде безидејан учинићеш нешто загришћеш то дрво уместо да му бројиш листове јер човек увек тражи најбоље решење и гризе кукавно да не плаче због тога и тога што га је нешто тиштило дуго и предуго је у шуми да преброји себе мисли да је архетип који конвенционално сере од свега само користи тоалет душу везује за канап да му се не покида њен горњи део тоалете (мислећи на мозак) куне се у мајку ту и ту нисам паметан је најбоље решење када би нешто и нешто прочитао морао би да се напне и напусти себе јебо му мајку ту и ту ако ти се посрећи не постоји назад у које се враћаш ту си и ту си што не значи да не треба да станеш ту и ту и не пребројиш листове уместо што млатиш том језичином реши проблем заноктица ово је доба велике кризе
Aлександра Стојиљковић