„Вама је, дакле, који вјерујете част; а онима који се противе, камен који одбацише зидари он постаде глава од угла, и би Камен спотицања и Стијена саблазни” (Прва посланица Апостола Петра 2: 7).
- Био је онај период године када влажна јесења језа покрива прозоре првом маглом, завија у зидовима као дашак севера и слива се по кожи као хладни немир зле слутње.
Ближио се дан њеног рођења, када је она – као и сваке године од свога пунолетства – правила „бал пркоса”. - Коме је пркосила? – упитао сам га изненада.
- У праву си, причам помало разуђено. Опрости, нисам почео причу по реду… изгледа, ипак, године чине своје.
Пркосила је онима који су, желећи да је ослабе, једино успели да убрзају њену метаморфозу у оно што њено име и представља. Пркосила је онима који су у једној инсценираној несрећи побили све чланове њене породице, не надајући се да ће она преживети. Пркосила је свима који су успели разбити само крхку рањивост њеног младог бића и све јачим ударима на њен живот успели да је истренирају на стамену неосетљивост. Пркосила им је, јер је желела да их подсети да је још увек жива и да намерава то бити дуже него што желе. Можда чак и дуже но што може издржати… - А тај бал, рекосте – почех да запиткујем даље – зар није био бацање рукавице у лице непријатељу? Чему провокација?
- Ех, дечаче… морам признати да ти завидим. Очигледно си растао у бољој духовној клими од наше генерације, па не разумеш принципе на којима почивају друштвени односи у једном елитном зверињаку.
Има међу животињама потпуно неконтролисане зверади, има разних предатора и подмуклих отровница, а има и оних који мимикријом покушавају да купе време и заварају траг, да одбију предаторе претварајући се да су и сами предатори.
Петра се, међутим, није морала претварати. Она не само да је временом постајала јача него је и рођена да буде јака. Није имала избора. Снагу је немогуће сакрити. А управо тој њеној особини сам се, чини ми се, највише и дивио – додао је старац уз ликујући осмех.
Двор у коме је живела био је скоро саграђен, но због истанчаног укуса градитеља савршено се уклапао у крајолик и деловао је као да је изникао из романтичнијих епоха, када је живот допуштао макар илузију идиле. Сваки брижљиво одабрани детаљ одавао је љубављу мотивисану намеру жељну трајања, а сваки зид био је живи гребен који штити породично гнездо, сваки свод – покров под којим срце спокојније куца. И, иако делујући музејски хладно, због доминирајућег камена и издужених линија, био је топло уточиште које као да је било део њеног организма, њена продужена љуштура, а не тек пуко наслеђе оних који су је за живота волели. Њен дом је био завет оних који су наставили да је воле, макар то било кроз камен који су подигли око ње као бедем одбране. Био је то и дом, и својеврсни духовни маузолеј. Време је у тим зидовима другачије текло, јер је камен било једино што ју је везивало за оне које није стигла да упозна…
Зидни сат је избио седам часова.
Скоро сви гости су били већ пристигли и пријем је званично отпочео.
Чекали су слављеницу.
Салон је био стаклом одвојен од хола и галерије, из које су израстала четири масивна стуба повезана мостовима и унутрашњим балконима који су, испреплетани, водили до приватних одаја. По тој мрежи стаза у ваздуху она се кретала и надгледала прославу која, иако је била приређена њој у част, далеко од тога да јој је представљала и задовољство. Но била је тиха и довољно контролисана у свом гневу, те застаде у пола корака, ухвативши се рукама за ограду балкона, помало мрско гледајући на оне који су гмизали неколико метара испод ње.
Тихим очима јастреба посматрала је лицемере који су се слили у једини кутак света на коме је имала мира далеко од њиховог присуства. Али, да ју је ко погледао изблиза, не би могао разазнати шта или кога је гледала, да ли је њен поглед блудио по просторији као поглед месечара, или је пак с једва скривеном тугом гледала оно што је од других било добро сакривено…
Није била свесна да сам је кришом посматрао све време кроз одраз на статуи пастирице.
Чекао сам да се спусти степеницама које су јој биле близу, али она је то одлагала. Својим држањем и гордом ћутљивошћу је свима јасно стављала на знање да нису пожељни, а то је све већи број присутних био не само приметио већ и коментарисао међу собом.
Иза њених леђа низали су се портрети њених славних предака, али и један њен, недавно насликан, који је посматрао са зида готово једнако продорно, као и она сама.
И то је била једина сличност са њом.
На махове је лице са платна деловало пријемчивије од личности која је стајала испред њега. Устоличена унутар рама, одмарала је седећи у раскошној наслоњачи, у свиленастој полусенци привида њене собе. Из сени су местимично извирали нешто јаче осветљени набори плаве тканине и венецијанске чипке по којој се просипао светлуцави рој утканих сафира. Седела је, ћутљива као и сама Петра, спокојна прилика у чијем је погледу горела светлост јача но што је оквир успевао да понесе. Лице портрета сијало је жаром заљубљиве мекоте, иако Петри, када би га посматрала, деловаше као тек осушени воштани одливак преко коже, која на њој самој изгледаше ледено тврда, са много мање живота. Лик девојке уоквирене дуборезом имао је доста наивне дружељубивости у осмеху, разметао се галантном гостољубивошћу и шармирао добродошлицом која к себи кокетно мами посматрача, док је, међутим, крај слике, стојећи, слављеница с нескривеном одбојношћу једва успевала да истрпи задах присуства скоро свих присутних. Портрет је уливао мир и поверење, а жива, иако мање живахна, особа одавала је утисак сличан осуђеници, подивљалој услед предугог боравка у самотној ћелији. Прилика на зиду придржавала је десном руком наранџасте гладиоле на крилу и, посматрано из даљине, цвеће је пре подсећало на пламене језике које је Петра кротила својим светачки дугим прстима. Занесеном посматрачу који би се препустио контемплацији слике отварала се увек нова загонетка. Упркос несумњивом труду уметника да идеализује њену појаву и прикаже је ведријом но што је била, из наизглед савршеног портрета отимала се Петрина женствена рањивост, чинећи је због рањивости мрском самој себи, а на моменте пријемчивом, чак и драгом другима.
Због наваљивања мојих саговорница, с којима сам убијао време чекајући је да сиђе, окренуо сам се и бацио један ниподаштавајући поглед ка слици, али ме је пресрео њен поглед. - Њих две се нимало не личе. Слика је само пластична визија једног површног естете. А она је нешто сасвим друго – рекао сам гледајући је, а она се, одобравајући, осмехивала. Због тог измамљеног осмеха није ми било важно што ме је један сноб пред свима назвао комичним непознаваоцем уметности.
Ипак, било ми је жао што сам био у праву. Јер поменути „површни естета” се очајнички трудио да ухвати краткотрајни зрак здравља на њеном лицу, не размишљајући о последицама које ће изаћи из будућег, све оштријег контраста, који је он кичицом заметнуо између живе особе и њене недосањане верзије. Зато, како је време одмицало, Петри је слика бивала све очигледније туђа, чак је осећала и стид знајући да никад више неће бити тако лепа, нити млада, а поготово не једро румена. Само један поглед на њу био јој је довољан да је подсети на галопирајућу казаљку која јој је откуцавала у грудима, подсећајући је да јој преостаје све мање времена… и нежива лепота приказана на портрету само је чинила њено бледило уочљивијим.
Искричаво топла светлост у слатким бојама меда и ћилибара падала је на бакарну статуу пастирице, непогрешиво одабравши тренутак да ме опомене.
Она је стајала у мојој близини.
Нисам се окренуо.
Удахнуо сам дубоко, спремајући се да одиграм своју улогу.
Чекао сам да ми се плен сам приближи.
Када је већ била сасвим близу, из презасићене масе звукова лако сам разазнао њене кораке. И, иако је пре тога нисам чуо да ми се прикрада, знао сам да су кораци који су ми најближи баш њени. Мирис који ју је пратио подсећао је на цимет и јасмин, али је био непокоран, неухватљив, збуњивао ме је и јављао се и губио као по њеној жељи.
Нисам одолео.
Осврнуо сам се и прво што сам угледао била је црна кожна чизма која је искорачила из дуге црне хаљине кроз коси рез, који се спуштао с висине њеног десног колена. Пратила ју је и друга, чији сам ударац штиклом чуо као пригушен одјек. Застала је изазивачки, на сасвим неколико метара од мене, тако да морам бити свестан њеног присуства, али да ме не мора гледати.
Стајала је непомично у црној хаљини од коже и чипкастог жоржета, која јој се у струку видно сужавала, вукући се по поду у слаповима црне свиле и истичући заносну женственост њених тананих контура које су ми до тад биле неопростиво промакле.
Једра, но тек наговештена недра била су од погледа заштићена јачином црне коже. Њена достојанствена рамена била су прекривена црним тилом, који је падао низ њене аристократски бледе руке, спуштао се до лактова и ту расечен падао до њених пета, откривајући голе подлактице и нежне зглобове. Њена раскошна коса била је подигнута у лежерну пунђу на темену, по којој је венац светлости титрао као сазвежђе, а само су два прамена несташно играла поред њених јагодица. Усне су јој биле боје вина, док су тамни лукови њених обрва наглашавали варничаву хипнотичност њеног неустрашивог погледа.
Иако нисам могао на њој видети ништа од суморне Петре, каквом су ми је представљали, њене су ми усне – неповерљиве и недостижне – деловале познате исто као и очи, одсутне и осенчене сетом, као и онда…
И тада сам је на њој препознао ореол жалости. Није случајно одабрала црнину. За њу ово није био дан кад је славила рођење. За њу је ово био помен на страдање њених родитеља. - Добро дошли – изговорила је с очигледном иронијом.
- Боље те нашао – одговорио сам, ухвативши њену десну руку и примичући је уснама. – Срећан рођендан, Мартиријева. Срећан рођендан, моја локнице.
- Мислим да сам у том тренутку на уснама осетио њен пулс који је до мене допирао преко њене скоро провидне коже. Било је очигледно да се тек тада сетила ко сам.
„Моја локнице”. Две речи, због којих су нам се насмејали, биле су лозинка којом сам откључао њена сећања. И нечим скоро светим започео нешто без имало светих намера…
- Ја сам онај несташни дечак који се усудио да те тако зове. Тада се ниси љутила, немој ни сад – наставио сам, видевши да је њен поглед почео да се мења… Преда мном као да је почела да се материјализује она нестварно дивна фигура са слике.
- У магновењу се изменила. Дављенички чврсто стегла је моју руку и гледала ме невиним очима, једва задржавајући сузе. Мислила је да је коначно пронашла неког још увек и живог и доброг из своје прошлости… Као да сам тим вешто одабраним речима свукао зачарану копрену иза које се била сакрила и побегла у мрак. У њој је тада самртничка тама издахнула, разбивши у неповрат њену непотпуност и она нехотице поста поново срећна, одиста безразложно срећна, као и она мајушна, скакутава локница с којом сам некада волео да се играм у јесен, јурећи је по опалом лишћу ових истих паркова које смо, до пре неколико тренутака, заједно посматрали кроз прозор трудећи се да побегнемо од међусобних погледа…
Њене очи су одједном поново постале очи детета, чисте од сваке боли и ослобођене од стрепње, а поново сам и сам проживео тренутак када ми је било нешто више од дванаест година и када је она, заспавши ми у наручју испод очевог бора, уморна од игре и јурцања, дисала здраво као буцмасти анђелчић који се препушта сигурности мога загрљаја. Њено чело мирисало је као пролеће када сам је пружао њеном оцу да је унесе, тако уснулу, у двор, ни не сањајући да нећу успети да је видим још једном пре одласка… Она се била невољно промешкољила, на час пробудила, погледала ме, а потом и оца, па утонула у његове руке и нестала из мог живота. Све до сад. - Дмитриј? – ословила ме је, и даље у неверици. – Дмитриј Стефанович Добро… Доброљубов? – дах ју је издавао, почињала је да бледи.
- Ни сам не знајући зашто, изненада сам је стегао око струка, подигао увис и завртео пред свима као да је већ моја. Њене руке су ме грлиле признајући да ми и даље верују. Спуштајући је лагано на тло, дубоко сам удахнуо мирис њеног врата, као мирис нечег топлог што васкрсава невиност прошлости, што има моћ да врати сат уназад и однесе нас у времена кад смо још увек могли бити на истој страни…
Мирјана Стојановић