„Заиста вам кажем: један од вас, који једе са мном, издаће ме.”
(Марко 14: 18)
Време је неумитно протицало, носећи нас током коме нисмо успели да се опиремо. Не знам ни да ли је требало опирати се или раније престати са опирањем. Можда… Да сам раније признао себи шта према њој осећам, не би се, можда, збило оно што се на крају збило.
– А шта се збило што није морало? – упитах, једва се уздржавајући да не планем и не одам свој идентитет.
Он ме на мах погледа, као да зна коју тајну кријем, па, уздахнувши, одговори изненађујуће смиреним тоном који је одавао искреност његовог покајања.
– Није морала, младићу, да се деси моја издаја. Све је друго морало и могло да се деси, али не и то.
– Шта под тиме подразумевате? – питао сам даље, као иследник, а он је наставио као осуђеник који кротко прихвата сваку пресуду.
– Подразумевам, дете, да су наши путеви морали да се укрсте, кад-тад. Она и ја морали смо бити заједно, то је оно што би се увек десило. Колико год пута ми неко дао да проживим овај свој несрећни живот, моја би душа увек нашла њену и то нико не би могао да спречи. Тражили смо се и тражили бисмо се увек, док се не нађемо!
То, штавише, не да ни сада нико није могао спречити, већ су и непријатељи наши знали да не могу и то своје знање успели су да искористе на најгори могући начин, користећи мене…
Управо то! Тај део, то је оно што не бих дао да се догоди, кад бих само могао да вратим време уназад. Али, не могу. И она је зато мртва.
– Можете ли бити прецизнији? Не разумем на шта мислите кад говорите о издаји коју упорно помињете у шифрама.
– Да. Могу – пристао је као неко ко жели да исповеди свој грех. – Све ћу ти испричати по реду, али немој ме више прекидати, да не бих што заборавио. Опрости, али моја старост је већ на измаку. Осећам да сам јако близу смрти и захвалан сам што има ко да ме саслуша. Али, молим те, имај стрпљења са мном. Нећеш дуго морати да ме трпиш, надам се.
Петра је, као што сам ти већ рекао, била неко кога сам познавао у детињству. Но, године које су нас привремено раздвојиле начиниле су од ње неприступну, камениту крш која није нарочито привлачила погледе, барем не добронамерне, и о коју се одбијала скоро свака нада, док су те исте године од мене начиниле успешног уметника који је свој успех платио дуговима, а дугове потом није имао чиме платити. И као што то обично бива, леш који трули одаје смрад који привлачи лешинаре. Тако је било и са мном – осетивши распадање моје душе, пронашли су ме они који су и њу желели да претворе у нешто што је бесповратно прошло… Били су то исти они људи који су учинили да њена породица трагично сконча. Исти они с којима се не тако давно био сукобио њен отац, не желећи да изда народ који се уздао у једини преостали изданак лозе која је давно дала завет да ће служећи Богу чувати људе.
Принципи на којима је одрастао њен отац нису били само формални принципи, није то било неко елитистичко витештво, нека празна аристократска традиција, не… То је био, просто, његов крвоток. Њему је у генима био низ светитеља који су надзирали његову савест, те он, заправо, није ни имао избор осим да се труди да буде достојан њихове подршке. Он није ни могао другачије да поступа осим као неко ко ће радије себе жртвовати него да науди ма коме. За њега је било не само питање части већ питање вечног живота и вечне смрти ако би учинио нешто што не доликује миропомазаном владару – иако своје владарско право никада искористио није у пуном смислу!
Он, једном речју, није имао избора: морао је да чини оно што божји закон налаже, ма колику незахвалност народа трпео и лична непријатељства усмерена на све што је његово, јер би, у супротном, цену његове личне непослушности Богу платио не само он, не само ни његов лични пород већ сав народ који му верује. Тај духовни суноврат он није желео нити смео да дозволи и зато је радије бирао болнији пут, делујући огромном броју својих савременика као лудак који не расуђује, који је фанатик, који је патетичан, па чак и недовољно интелигентан… А он је био више него свестан своје одговорности.
Био је свестан да није само родитељ онима које је родио већ је, заправо, родитељ целе једне нације и као такав има моћ да је преда или Богу или ђаволу. И зато је био непрестано разапет између онога на чему би му чак и његов народ био захвалан, али што није добро ни за кога дугорочно, и онога што јесте добро, али не и пријатно за народ огрезао у грех, а поготово не нити мало пријатно за његову породицу, која је због тога стицала све већи број непријатеља.
То је, једном речју, крст сваког владара, али је Петрин отац био један од ретких који је дубоко осећао своју прикованост за тај крст и немогућност да чини било шта што свештености крста не доликује. И не само отац, који је водио порекло од старих Немањића, директно по мајчиној линији, већ и њена мајка била је једна од ретких који су у себи имали крви Романових.
Двор у коме је живела Петра био је ризница која је чувала живе реликвије, али и свештене предмете из прошлости којих су многи желели да се докопају – или да би их скупо продали другима, или да би их оскрнавили – због чега је Петрин отац био један од ретких који су бранили светиње својим животом од таквих хијена. Петрина породица је, дакле, била овенчана двоструким благословом двеју светородних лоза које су давно дале мученике, а, ето, мучеништво није ни њих мимоишло. И ништа чудно, заправо, кад се сетиш значења њиховог садашњег презимена: Мартириј. Мартири су били први сведоци Христове вере у Римском царству, они који су своје неустрашиво сведочанство платили најстрашнијим мучеништвом. А Мартирији, рекао бих, једни су од последњих који су, такође, били спремни на тако нешто. Ми пак, који смо остали да животаримо на земљи, живимо на кредит милости која се излила због њиховог страдања. Своје животе дугујемо њиховој смрти.
– Опростите – нисам могао да издржим – али и даље не говорите у чему се састојала Ваша издаја.
– Ускоро ћу ти рећи, дете, али није тако једноставно. Мораш ме разумети… Нисам никада никоме ни оволико испричао, не знам ни зашто теби сада причам. Ваљда зато што знам да ускоро нећу моћи никоме.
А и кажу да ће нас истина ослободити…
Елем, нашли су ме пријатељи Мартиријевих непријатеља и испрва ми се представили као пријатељи. Гордом човеку који се копрца да не дође до дна ништа тако не прија као друштво оних који не дозвољавају да падне с висине на коју се чак није ни сам попео… И тако, мало по мало, престао сам да будем дужник једнима и постао дужник другима, дужник оних који су непријатељи свега светог. Требало је да ми буде одмах јасно, или макар чудно одакле им толико новца да га расипају на моје брљотине и расходе, али, ето, таштина човеку увек замагли вид, све док не буде прекасно за кајање.
– Никад није прекасно за кајање – рекох.
– Ах, дете драго… То очигледно проговара верник из тебе. Да сам и ја био верник кад је све почело, можда бих се покајао на време и не би било касно ни за њу ни за мене. А сада… Обоје смо одавно мртви… И моје и њено срце одавно су хладна. Једино што ја још увек помало дишем и помало ходам. То је сва разлика која нас тренутно раздваја.
– Можда… – рекао сам тихо и оборио поглед, а он је наставио.
– Све је почело када сам насео на причу да ће бити довољно да се само вратим, мало је заведем, мало будем у њеној близини и мало сазнам неке тајне које ће њима, тобож, мало користити, а њу, наводно, нимало или сасвим мало повредити. Мада, свако макар мало паметан не би поверовао да је могуће да се само зарад толике маленкости предузимају неки озбиљно велики кораци, отплаћују туђи дугови који би се иначе отплаћивали годинама, можда и деценијама. Но изгледа да сам самог себе убедио да ће мој злочин бити поправљив и да ћу стићи да се искупим. Како само ђаво обмане човека!
Ипак, најгоре је било то што сам скоро од самог почетка имао осећај да она све зна, да зна зашто сам дошао, које су моје намере, ко стоји иза њих и иза мене… Не знам да ли је то осећај који прати свакога док греши, осећај да има неко виши од тебе који те надгледа. Можда сам нехотице њој приписао неке божанске особине јер ме је моја сопствена савест разобличавала, можда јер ми је подсвест имала више правдољубивости него што сам то био спреман да благовремено прихватим. Не знам… Али једно знам: сваки пут када би нам се погледи сусрели она ме је гледала све тужније, као да се спремала за растанак за који је знала да није њена кривица. Мислиш ли да је то могуће?
– Да. Знала је одлично ко си и за кога радиш – помислио сам, трудећи се да без гнева гледам очи свога оца, истовремено сећајући се неких редака из мајчиног дневника, који и сада носим са собом. Међутим, одговорио сам му књишки хладнокрвно: Све је могуће. Чудни су путеви господњи.
– Мислиш да је могла бити са мном знајући да сам ја тај кроз кога ће јој и смрт брже доћи? – упитао ме је видно узбуђен, док су му очи биле пуне суза.
– Мислим да није немогуће волети непријатеља – уместо као син, одговорио сам му као монах, трудећи се и сâм да, ипак, заволим свог непријатеља…
Мирјана Стојановић
Насловна фотографија: bvdbv-photography