Bilo je to pre nekoliko godina, kada sam odlučio da se igram s tablom za prizivanje duhova. Glavni razlog je bio to što mi je dva meseca pre toga otac poginuo u saobraćajnoj nesreći. Bio sam jako vezan za njega i odlučio sam da ga pozovem preko table. Majka mi je rekla kako to uopšte nije pametna ideja, ali ja sam očajnički hteo da pričam sa njim, barem da se pozdravim po poslednji put.
Naručio sam tablu preko nekog sajta i stigla je posle nedelju dana. Majka se protivila tome, ali ja je nisam slušao, što je trebalo da uradim. Bio sam uzbuđen i uplašen u isto vreme, čitao sam po raznim platformama tuđa iskustva i naišao sam na mnogo pozitivnih ali i na toliko negativnih iskustava. Iskreno, plašio sam se, ali pomisao da ću moći da pričam sa svojim ocem ponovo me je podstakla na to da ipak uradim ono što sam naumio.
Došlo je i to veče, majka je radila u trećoj smeni, a ja sam ostao sam kod kuće. Poređao sam sveće i postavio ploču na sredinu stola. Nakon što je sve bilo spremno, upalio sam sveće i polako sam stavio prste na planketu. Postavljao sam uobičajena pitanja i, nakon što sam pitao šesti put da li je neko tamo, planketa se pomerila na: Da.
Bio sam uplašen, ali i uzbuđen, jer sam mislio da je to bio moj otac. Posle toga sam pitao da li je to moj otac, na šta je odgovor ponovo bio: Da, i setio sam se da treba da postavim pitanje na koje bih samo ja znao odgovor. Ipak, tada nisam znao da, ako razmišljam o odgovoru, to s one strane će ga pročitati u mojoj glavi. Nakon nekoliko tačnih odgovora planketa je počela da se pomera svuda i stajala je na slovima koja, kada bih ih sastavio, ne bi imala smisla. Upitao sam tada da li je to moj otac, na šta je nešto odgovorilo: Ne. Oblio me je hladan znoj kada sam to video. U tom momentu nisam razmišljao kako treba i zaboravio sam najbitnije pravilo, a to je da se uvek pozdraviš na kraju i tako zatvoriš portal. Umesto toga, ja sam odlučio da spalim tablu, koja je bila portal, i to je nešto najgluplje što sam mogao da uradim, jer sam time pustio onostrano biće napolje.
Tabla je gorela u ognjištu. Nekoliko trenutaka kasnije struja u kući je nestala i postalo je užasno hladno, iako je bilo leto. Nisam spavao cele noći, nekako sam dočekao zoru, ali nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da me svetlost dana neće spasti od onoga što će me proganjati kasnije.
Počelo je sa sitnicama kao što su crne senke i siluete koje bih video krajičkom oka, a, kada bih se okrenuo, ne bi bilo nikoga, glasovi u glavi koji su mi govorili odvratne stvari. Posle toga počeo sam da viđam čoveka s crvenim očima, bez kože. Imao je jeziv osmeh, a njegov pogled mi je slao trnce niz kičmu svaki put kada bih ga pogledao ili osetio njegov pogled na sebi. Promatrao me je iz svakog ugla kuda god bih išao, bio je u najtamnijem uglu te prostorije odakle bi me posmatrao.
Počeo je da mi priča odvratne stvari, ubeđivao bi me da ubijem svoju majku, ali ga nisam slušao. Onda sam krenuo da mu odgovaram kako ne želim da to uradim, sve dok jednog dana to nisam zaista i uradio. Kada sam se osvestio, već je bilo kasno. Moje ruke su bile prekrivene krvlju, kao i nož koji sam držao, a moja majka… a moja majka je bila iskasapljena da čak ni sâm nisam mogao da je prepoznam. Paničio sam. Jedino što sam čuo bili su smeh tog monstruma i policijske sirene u daljini.
Prošlo je deset godina otkako su me stavili u mentalnu bolnicu i svakog dana u uglu sobe vidim istog čoveka bez kože, s crvenim očima i jezivim osmehom, ali nije sam. Pored njega je sada i moja majka bez kože, bez očiju, s ogromnim jezivim osmehom i svaki dan me pita zašto sam ono uradio.
Maja Živković, Katarina Mitrić, Vukašin Tenjović, Nataša Filipović, Dunja Ignjatović, Mihailo Tadić
Naslovna fotografija: Unspash