Roman „Bajka o Noćurku i Danici” autora Miloša Petkovića posvećena je deci, ali i onima koji žele da probude dete u sebi. Listajući stranice romana čitalac stiče utisak da priča o vili praskozorja i vilenjaku sumraka, svetlosti i tami, nije samo bajkovita priča, već i važna životna lekcija. Ova priča nosi važnu po(r)uku koja glasi da svako od nas u sebi sažima i jedno i drugo, a od nas samih zavisi koju stazu ćemo izabrati. Junaci ove bajke izabrali su ljubav, pa se i sam čitalac nakon što zatvori poslednju stranicu knjige nasmeje, onako iskreno od srca, i seti onoga u šta je kao dete verovao.
Da li Vi čitate bajke i kome se obraćate ovim romanom: deci ili odraslima koji su zapostavili dete u sebi?
Da, čitam ih i dan-danas. Zapravo, volim priče za decu i kada su filmovi i crtaći u pitanju, pa bih preporučio crtani „Wolfwalkers”, film „Beskrajna priča” i knjigu „Knjiga o groblju”. Što se tiče mog romana „Bajka o Noćurku i Danici”, rekao bih da se obraćam deci, i deci u nama. Takođe, raduje me što znam da se preko mojih priča ostvaruje interakcija između roditelja i dece tokom zajedničkog čitanja – to je za mene kao pisca i čoveka neprocenjivo.
„Bajka o Noćurku i Danici” je bajkovita priča smeštena u Čudesnoj dolini. Da li ste se prilikom pisanja vodili maštom ili ste sprovodili neka istraživanja o vilinskom svetu?
Vodio sam se maštom, baš me je lepo služila u tom periodu. A što se tiče istraživanja, imam bogato predznanje odranije koje mi je, svakako, bilo od pomoći.
Verujete li u vile i ako je odgovor potvrdan, kako ih vidite?
Ne baš, ali verujem u ljude koji su vileniti, tj. koji imaju osobine vilenjaka iz mašte. Takođe, verujem ljudima koji tvrde da su ih videli, ja nisam imao priliku. Kada razmišljam o njima, vidim jednu raskošnu lepezu: od malenih vila i vilenjaka koji su kao zalutali svici u noći, pa sve do visokih, gracioznih i nadljudski lepih individua kakve znamo iz, na primer, Tolkinovih dela.
Posebno su interesantne Vaše igre rečima, počevši od Noćurkovog imena, Zveketa, Kreketa i Fantazmagorija, do kornjačije kao kovanice nastale od reči kočija i kornjača. Kako izgleda postupak smišljanja imena i naziva?
Postupak kao postupak, pa, ne bih rekao da postoji, tj. ne postoji formula, šablon koji primenjujem. Prosto, sve to dolazi spontano, tokom procesa pisanja; ide lako, poklope se neke stvari i nastanu zanimljive reči, interesantne kovanice – katkad smešne, a katkad ozbiljne. Volim naš jezik, bogat je – baš kao i naša mitologija.
Vaša rečenica koja posebno privlači pažnju glasi: „Ljudi postoje u bajkama”. Njome ste probudili svest o tome da svet u Vašoj knjizi prevazilazi okvire fiktivnog sveta i prelazi u realni. S tim u vezi, da li nam bajke pomažu da negiramo stvarnost ili postanemo svesniji iste?
Ne bih rekao da bajke treba da negiraju stvarnost, iako ima i takvih slučajeva. Bajke mogu da, ponekad, budu beg od svakodnevnice, to je kao da samo umom odete negde na odmor, a telom ste tu gde jeste. Bajke treba da budu deo nas i kada odrastemo, ja ih se nikada nisam odrekao niti sam ih zaboravio. Mnogo je lepo kada odrasli mogu da gledaju na život kroz prizmu dečjih očiju, da uživaju uz bajkovite priče i onda to isto učine od svog života, u realnosti. Pa koliko samo istinitih priča ima za koje mislimo da su plod nečije mašte i obrnuto?
U knjizi ste jasno podelili svetlost i tamu, Danicu i Noćurka, sve do samog kraja, kada granica između njih nestaje. Sam put ujedinjavanja bio je avanturističan. Koliko je zapravo izazovno prihvatanje svetlosti i tame u nama samima i šta je to što ih može ujediniti?
To je ono naivno i dobroćudno u meni što me i dalje drži u ubeđenju da u svakome od nas stanuje dobrota. Ta unutrašnja borba, ta siva granica između belog i crnog, o njoj i po njoj volim da pišem. Izazovno je, da, a ujedinjenje i pobeda svetlosti koja razgoni tamu može doći samo ako ima volje na prvom mestu, pa strpljenja, požrtvovanosti, hrabrosti, plemenitosti i, na kraju, ljubavi. Mnogo prave, iskrene ljubavi.
Pripremate novu knjigu, da li možete da mi kažete nešto o njoj i kad publika može da je očekuje?
Nova knjiga je spremna poodavno, sada je kod izdavača (u pripremi za štampu). Biće to moj jubilarni, dvadeseti roman „Bili smo zmajevi” koji stiže u izdanju „Propolis Books-a” iz Beograda, sa ilustracijama legendarnog Boba Živkovića. Priča prati naše istorijsko-mitske junake Miloša Obilića, Toplicu Milana, Ivana Kosančića i Marka Kraljevića kada su bili klinci. To je roman o zmajevitim junacima – ima istorije, mitologije, fantazije, ali je i roman o odrastanju.
Takođe, pripremam i roman o grupi „Kerber” povodom 40 godina od njihovog osnivanja („Kerber – Hronike troglavog psa”), a ovih dana iz štampe izlazi jubilarno izdanje mog romana „Perunov hroničar”, povodom desetogodišnjice od prvog izdanja.
Razgovarala: Marija Todorović
Naslovna fotografija: privatna arhiva