Повратак у детињство на крилима „Жуте Бубамаре”

Збирка песама „Жута Бубамара” ауторке Марије Маје Д. Недељковић може се посматрати као својеврстан повратак у детињство. Замишљена је као место сусрета и то оних судбоносних, те отуда ни јунакиња ове књиге, жута бубица са туфнастим крилима, није случајно одабрана. Карактерише је жута, заправо златна боја, која се искри у детињим очима.

По чему се „Жута Бубамара” издваја од осталог штива за децу?

Књига је замишљена као место сусрета и загрљаја. Другим речима: гнездо најрадосније синергије – стваралаштва за децу и дословно дечјег стваралаштва. То што се згоде збивају баш на вашару, у циркусу (али истинском, не у пренесеном значењу) и пијаци само умножава живахност, разиграност… Но, оне нису саме себи циљ, већ пружају толико тога што је битно.

„Жута Бубамара” одводи нас и песмама, и мислима, и бојама, и цртежима, и свим својим знацима и порукама на места која су забавна, пуна гунгуле, шале, дружења, изненађења и својеврсних чудеса. Али, ова збирка песама уједно јесте – некима ће можда звучати парадоксално – и озбиљна као какав уџбеник, будући да нас неуморно подучава и отвара видике.

„Жута Бубамара” вешто указује на то да учење озбиљних ствари није уопште досадно. Креће се у широком, лепезастом распону од размишљања о вредности рада и труда, поштовања старијих, веровања у млађе, о истинољубивости, одважности, дивотама природе које ваља да чувамо, о свакодневним стварима које постају чаробне кад их погледамо из другог угла; па до откривања правих чуда и тајни овог света, као што су на пример она која се тичу љубавних стања… И ко би набројао чега све ту још има, боље рећи: лакше је навести чега нема.

На том узбудљивом путовању, које међутим личи на проучавање каквог малог научног рада о свету, поуздан водич нам је Жута Бубамара. Она се, не само у дечју част но и у част одраслих, постарала да се сва та важна сазнања љуљушкају на валовима смеха и доброг расположења.

Јунакиња збирке је бубамара и то не било каква. Због чега сте баш њој поверили главну улогу?

Одабрала сам да јунакиња и нека врста домаћице у овој књизи буде та свима мила, шармантна бубица по чијим су крилцима распрострте чувене туфнице. За ову прилику та бубица je жуте боје, заправо оне златне која се искри у детињим очима. У природи бубамаре су најчешће црвене мале лепотице. Врста жуте је ретка, на пример као детелина с четири листа. Жуту, замолила бих, не мешајте с дражесним наранџастим и светлосмеђим бубамарицама којих има и прилично. По народном веровању ономе ко види жуту бубамару, или коме би – још пожељније! – та слетела на длан, следи права сунчана, да не кажемо златна, радост. С овом збирком песама вероватноћа да се нешто тако деси је снажна.

Како изгледа стварати за децу?

Ко год се у некој области тиме бави зна да јесте реч о најрадоснијем, али не и олаком изазову, подухвату, задатку, труду, на концу и послу. Некад је Душко Радовић кратко и јасно одговорио: „Исто као и за одрасле, само много теже.” Одговорност је велика, јер на данашњој деци – и оној која тек долазе – свет остаје; а деца зависе од нас, будући да их ми „носимо на својим рукама и плећима”, превасходно: на својој савести.

Да бисмо стварали за децу, неопходно је да, мада смо одрасли, ипак останемо и деца, али уз најозбиљнију одговорност. Да у исто време успемо да будемо на два различита места. Да за нас паралелно важе два различита времена и доживљаја света. За обичне околности и науку: знак питања и немогуће, у овом случају могуће и пожељно, да не кажемо неопходно. Тек онда је то пун погодак. Додајмо, искусни Добрица Ерић је некада изрекао, а везано за поезију уопште: „Песник је споља као и сви људи, а изнутра – право правцато дете.” Рецимо и овако, у најчитанијој књизи свих времена на свету, „Светом Писму”, свима нама изричито се саветује да – а смера се на чистоту, незлобивост, озареност душа одраслих – уколико не будемо попут деце, нећемо моћи да крочимо у Царство небеско.

У току сазревања и ступања у свет одраслих немојмо затворити, или таман посла чак за собом закључати врата детињства. Нека остану бар одшкринута, а најбоље широм отворена. Цео наш живот је велики стваралачки чин. Није то само уметничка судбина и задатак. Нисмо статисти у свету, нити смо марионете. Слободни смо, али на начин да будемо одговорни људи. Зато бдимо над нашим душама, што значи да иако одрасли, озбиљни, не заборављамо и (о)чувамо, као зеницу свог ока, ведру дечју осећајност, врцаву радозналост, насмејану наду и ону безобалну океанску радост детињства.

Познато је да ликовно, дизајнерски опремате и своја као и дела својих колега по перу, дела и за одрасле и за децу. Сада сте, међутим, ликовну опрему препустили детету; реците нам више о томе.

Да, зато се изузетно радујем! Уз професионалне илустрације господина Марка М. Урошевића, све те друге чаровите слике ове збирке песама поклонила нам је од срца даровита девојчица из Сокобање, Елена И. Милутиновић. Осим кроз њене маштовите, бојене и нацртане украсе можете је упознати и кроз причу под називом „Реч о Сликарки”.

Када погледамо књижевну сцену данас, стиче се утисак да је раније било више стваралаца за децу него данас. Да ли је заиста тако?

Не знам да ли је тако, заправо чини ми се да није. Лично познајем многе изврсне писце и песнике, па илустраторе, композиторе, драматурге за децу, и тако даље, који могу да стану раме уз раме са својим познатим колегама из прошлости (не тако давне). Но, о овдашњим – говорим о тој безмало анонимној већини, нарочито песника и писаца с обзиром на то да боље познајем ту област – скоро да се не говори, медији о њима ретко и „да шапућу”, ти ствараоци нису представљени на културној јавној сцени. У том грму и лежи зец.

Ипак, верујем у то да ће њихова дела сведочити о љубави, лепоти и доброти, храбрости, пожртвованости, другарству и осталим непролазним вредностима које треба да славимо, а које наравно и данас постоје у овом нашем прилично побрканом времену.

Међутим, иако не чујемо баш сад о њима и њиховим делима, а оно хоћемо у будућности, очекујмо и блиској. Мислимо о добром, верујмо у њега, надајмо му се, изборимо се да буде боље, па ће нам се то што треба бити ваљда и догодити. И стварајмо.

Легенда каже да жута бубамара доноси радост ономе ко је пронађе. Шта бисте Ви пожелели нашим читаоцима за празнике?

Допустите ми да вам се обратим стихом:

„БЛИСТАВЕ БУБАМАРЕ”

С УНУЧИЦОМ, УСРЕД ЛЕТА, ДО ВАШАРА,
КРЕНУЛА ЈЕ БАКИЦА ЖУТА БУБАМАРА...
 
И НЕ КО БУБИЦЕ ВЕЋ ПРИНЦЕЗЕ И КРАЉИЦЕ
ПОНЕСОШЕ СУНЦОБРАНЕ И ШЕШИРЕ КРАСНЕ,
А ХАЉИНЕ БЕХУ ЊИМА СВЕ ОД СВИЛЕ ЗЛАТНЕ.
 
И СВАКА ЈЕ СЈАЈНУ, ЉУПКУ СВОЈУ ТУФНУ
С ПОШТОВАЊЕМ ДУЖНИМ, КО ОКРУГЛУ КРУНУ,
ПОСТАВИЛА НЕЖНО НЕ НА МЕСТО ОБИЧНО,
НО ВРЛО ОТМЕНО – ШТО ЛИЧИ НА ПРЕСТО!
 
 

Илустрација: Марко М. Урошевић

Разговарала: Јелена Јоцић