Vrabac (Ana Stojanović)

Doleteo vrabac mali
I krenuo da se žali –
Došlo neko čudno vreme,
Jeza svuda i hladnoća
Ubiće me ta samoća.

Možda misliš da sam mali
I da ne znam šta je život
Moram reći, nije tako
Ovo vreme nije lako.

Odletele sve su ptice,
U daleke tople zemlje,
Često se i sam pitam:
Ima li tamo mesta za mene?

Nije tako bilo ovde,
Ima lepih, divnih stvari,
Ali sada baš je teško
I svaki te ološ davi.

Gde god kreneš sa svih strana
Vlada neka čudna tama.
Ljudi ljuti, puni mana,
Na vrh krošnje sede, glede
Svašta rade, mržnju sade.

Ne biraju način, mesto
I to čine vrlo često,
Tako često da sve stade
Pretvoriše sve u jade.

Pa se pitam tako mali,
Da li moj glas nešto znači?
Da l’ sam proklet što sve vidim?
Ali ničeg se ne stidim.

Imam časti i poštenja,
Možda neka čudna htenja,
Ali smatram, i to jako,
Na to ima pravo svako.
 
Još se pitam ima l’ kraja,
Ovoj tužnoj, našoj priči?
Da li tamo možda negde,
U daleke tuđe zemlje,
Neka sreća čeka mene?

Sve sabiram, brojim, slažem
da li nekome sad pomažem?
da me shvati i razume
Ima dobra još tu negde
Ali vredi li ovde da trunem?

Rešio sam teška srca,
U nov život ja da krenem
Šta ti miliš? Da li grešim?
Da li je to ružan san?
Ja se bojim, čini mi se
da je tako svaki dan.

Slušam vrapca, ne verujem,
Koliko smo slični mi.
I ja mislim da je tama,
Igraju se oni s nama.

Ljuta jesam na sve njih,
urušili svu su sreću,
Grade samo bedu veću.

Dobri vrapće, nisi kriv,
baš je lepo što si živ.
Što to vidiš i što kažeš,
Znam ja dobro da ne lažeš.

I sama to mislim isto.
Zato kujem strašan plan,
Ostvariću ja svoj san!

Kofer spreman, slike slažem
I neću nikome da lažem.
Hoću samo malo sreće,
Ispod plavog, vedrog neba,
Otićiću gde god treba.