Koliko sam dugo budna? Vreme predstavlja samo pojam. Ne, ja ne smem da zaspim, progutaće me ambis koji me je gutao iznova svake noći. To je crna rupa kojoj se dno ne nazire, večno propadanje i dekadencija sopstvenog uma. Tamo, izvan granica prostora, žive oni: ljudi izobličenih, spaljenih lica.
Međutim, ne žalim jer sam njihova pisma spalila. Ispostavilo se da njihove tvorce nisam uništila sa njihovim rukopisima, dala sam im veću moć, ona prevazilazi granice realnog, guši me dok gledam u njihove bezbojne, iscrpljene oči. Svake noći su tu, iza ogledala koje sam odavno prekrila belom zastavom jer moje lice, kako vreme prolazi, sve više liči na njihovo.
Ustajem sa poda sobe koja miriše na vreme, izvetreli parfem i nostalgiju. Osećam se tako usamljeno, sopstvena koža mi je tesna. Tapete su izbledele zbog hiljadu zalazaka nepoznatih sunaca, podsećaju na starost i smrt. Ustajem i pokušavam da bežim, ali soba se izdužuje, a pod je klizav. Ambis je večeras kreativniji nego inače. U glavi vidim mnoštvo slika života koji sam nekada živela: smeh, sreća, uspomene kojih nikada nije bilo.
Kada je Lav Tolstoj rekao da treba da se živi u sadašnjem trenutku, nadam se da nije na ovo mislio. Ja ne živim, ja samo postojim u vašim umovima i to je moje najveće prokletstvo. Gledam Tolstojev portret na zidu i osećam njegov smeh, pobedu u igri koja se uvek iznova igra i grebe mi kožu toliko da poželim da iskočim iz nje. U daljini čujem korake, možda udaljene kilometrima.
Ne mogu da se pomerim, sada sam samo tačka u prostoru, zatvorenik koji čeka sopstveno suđenje, a nepravedno je optužen. Bože, toliko su mi puta sudili. Večno gorim na lomačama na nepoznatim trgovima dok mi sude najbliža lica, lica koje sam najviše volela. Da li je ovo zločin ili ipak kazna? Dostojevski nije prisustvovao suđenju jer je, istovremeno, suđeno i Rodeonu Raskoljnikovu.
Ispred mene nalaze se dve očne duplje, usne zašivene neizgovorenim rečima i cilindar koji je nekada bio moj. Čovek koji je došao kod mene rođen je istog dana kada i vreme, večno se srećemo u snovima.
„Zašto je moja kazna ovakva? Kakav sam zločin počinila?”, upitala sam povisivši ton, a ipak je izašao samo šapat.
„Sud je stroži prema nevinima. Tvoj je teret prošlost koju ćeš večno da osećaš na koži”, reče on staloženo, kao da je rešenje bilo očigledno.
„Zašto?”, gurala sam ga od sebe dok je nestajao u vidu magle.
„Bojim se da su moje usne zašivene”, čula sam njegov glas u svojoj glavi.
Prostorijom lete gavrani, moja poezija pretočena u ptice kojima verujem i koje mi donose dobre vesti.
Sunce zalazi, uskoro će tamna, mirna noć i biću slobodna. Međutim, kada sunce bude ponovo izašlo, koža će da mi se pretvori u pepeo, oči će da se isprazne i goreću na jednom trgu negde u Parizu ili u Atini. Više mi ni bogovi nisu naklonjeni, a Dante i Vergilije ne žele da mi pokažu put.
Ovde, u Stradanju, važe zakoni suprotni od naših, dan i noć menjaju uloge, bele zastave postaju crne, a ogledalo ispred koga stojim ne prepoznaje moj odraz. Koliko god bih ga puta polomila uvek se vraćalo u prvobitno stanje pristavši da mi ipak pokaže sopstveni odraz, sve dekadentniji. Potrebno je samo da zatvorim oči i konačno se probudim.
Jesen je. Doktor i ja ponovo šetamo trgom, kao i svake nedelje. Gleda me radoznalo i osmehuje se dok mu prepričavam naš susret prethodne noći držeći svoj cilindar jako, obema rukama, poput deteta koje ne želi da prizna krivicu. Doktor negira da smo se sinoć sreli i prilično je siguran da mu očne duplje nisu prazne i da može razgovetno da vodi dijalog sa mnom. Uvek je bio ljubazan i pun strpljenja, iznova mi je govorio da se šizofrenija i maštanje graniče, baš kao što se Morfejeva zemlja graniči sa Hadovom.
Sunce zalazi i vreme za šetnju nam ističe te mi pomaže da dođem do svoje sobe. Osmehujem se Tolstojevom portretu i prilično sam sigurna da mi je uzvratio osmeh. Zaista je čudna ta povezanost. Dostojevski mi je javio da je Raskoljnikov ipak optužen i ceo dan iznova dobija svoj smisao. Dante i Vergilije izgubljeni su u paklu, ali sigurna sam da će naći put. Koliko sam dugo budna? Vreme predstavlja samo pojam. Ne, ja ne smem da zaspim, progutaće me ambis koji me je gutao iznova svake noći. Noć dolazi.
Marija Jovičić
Naslovna fotografija: Unsplash