Опет бих да песму ставим у ноћ. Далеку ледину неку, Над којом се надвило јато звезда скитница. Прогања ме замиљена глава крхог белутка, Расута ветровима псећих жеља у сузно око уплашеног џина закрвавело под покојним блеском тишине што надолази. Писао бих о несачуваној белој брези и шкрипи ковечега тајнама запечаћеним. О походима шаптача зашивених усана, Скученом мраморном гробу у коме понекад одспава живот, о празном ходу душе, који очекује, измишљеницу са посветом а заборавља да је одомаћени гост што бесрамно не одлази вековима. Класично, Поменуо бих боје узавреле страсти, ужарелу јабуку измирења и непријатеље што кисело секу подсмехом. Опет бих у греху да кружим нестајући. ... Овог пута отћутаћу вриском, Како би месечина на коју завијам пала право на успавана брда радости и породила јутро промена на китњастом реверу стварности. За нови почетак и сунце у песми. С оне стране стварности До недођије пловим врховима трепавица што клањају кад се склопе масивне капије стварности. Одабраном сенком светова, скривен у непостојању постојим ― жив. Рођен као маслачак у шумама дивљег кестена, своју истину не бојим укусом слатког кромпира, већ се попут прскалице, распршим у неухватљиво јато албатроса на плавој пучини јутра. Плишано сунце истине, Прозрачном игром бунила, Сједињује искидане делове душе на крилима спознаје стварности. Ширећи руке, Под прстима не осећам укус љубави. Измирен до првог искушења, Покривам мирисе дуге Горким крицима грчења усана, Док љубим слику покисле јесени, у тек процвало пролеће. Из недођије се успињем ка светлу. Отварају се масивна врата стварности. Поново постојим, Поново ме нема.
Стефан Лазаревић „Мали бескрај” (2018); Књижевна радионица „Кордун”
Насловна фотографија: Unsplash