Сабласти нутрине Непрестано, безнадежно, док коло се врти Непрекидно стрепим од тренутка смрти Привиђења гробова и натписа, слика Пребледела тела укоченог лика: „У први трен мирна на столици седи Кад њен ваздух мучно поче да се леди Наједном све зашкрипа и запени под Згранута, грозничаво гребе своје тло.” Непрестано, безнадежно, сваке ноћи дрхтим Та проклета опсесија о тренутку смрти Непрекидно, безнадежно, сам ме ђаво води По лобањи путеви напукли и голи: „Ево, опет, ево је! Још увек се трза! Сад вода је облива и поглед јој блиста! У језивом грчу по ваздуху копа Ко од зиме тресе се, тело јој цвокота.” Непрестано, безнадежно, то коло се врти! Сваког часа све је ближе тај тренутак смрти Телом мили језа, сата звук ме зноји Неиздржив камен леда у грудима мојим: „Искривљена маска, а поглед се губи Напета да врисне, а нема да збори И тај набој, израз ко од привиђења Ко да мртва чека час поновног рођења.”
Златне нити У далекој земљи, далеко од смрти Родише се удаљене и далеке нити Вешта их је рука тада ткати стала Златним их је концем прожимала ткаља Држала је правац, тачна као сат Само другим путем, исти прстохват До још даље земље, сасвим близу смрти Спојише се удаљене и далеке нити И посташе једна у трену пред крај Истим концем везане, исти пут у рај Убоде се ткаља, даде румен зори Живот златних нити поново се роди Не тка више ткаља, платно још се боји Само једна земља за њих сад постоји
Плач Стеле Марнептахове Падаше, падаше, падаше... Крв бојаше земљу Земља крв у кости Разливаше се мртви зној По замршеној густој коси Падаше, сташе. Поломљених крила, нејаки и боси Трагове на зиду остављаше Пред вечношћу прави Падаше, сташе. Безброј оштрих звезда И отровног праха Молитве замреше Пред дрвеним прагом Падаше, сташе. Седам златних свећа У поткровљу страха Восак свој отопише Седам димних завеса У ваздух се винуше Падаше, сташе. Падаше, падаше, падаше...
Наталија Раковић
Насловна фотографија: Unsplash
Jako lepo, Natali
Hvala! 😊
Moja seka – pesnikinja ❤️ Najveći ponos ☺️
Hvala seko 😊💛