Роман „Све моје сестре” књижевнице Лауре Барне може се посматрати као својеврсни дневник Растка Петровића, који осветљава скривене слојеве његовог живота нераскидиво везаних за уметност коју ствара у тренуцима највеће голготе, јер најчистија уметност проистиче из најдубљег понора.
Књижевница нам је у разговору открила да се наслов романа негде сâм наметнуо кроз писање, јер је, како каже, прича о Растку заправо прича о његовим сестрама.
„Првобитно сам роман хтела да назовем ’Тише од снега’, мислећи на прелазак преко Албаније. Међутим, како сам радила на рукопису, увек сам наилазила на неку од Расткових седам сестара и на крају сам схватила да је једини прави наслов романа ’Све моје сестре’, које су га одржавале све време и које су бринуле о њему до краја живота.”
Историја вели, а ауторка потврђује, да је Растко неговао посебан однос са Надеждом, која је, и сама сликарка, касније имала велики утицај на његов рад.
„Надежда је била најјача од свих седам сестара, била је стуб породице и имала је огроман утицај на Растка Петровића. Она је увек била присутна у његовом животу, чак и након своје смрти. Њен утицај огледао се у делима које је стварао. Била је присутна у његовим мислима у том радном простору, чак и онда када физички није била ту.”
Брат и сестра, у бити исти, по карактеру различити, делили су љубав према лепоти коју су потом даривали свету.
„Надежда је имала народскији карактер који је улазио у све поре, скупљао и дозивао људе себи, а он је могао да буде сам, али и у друштву.”
За разлику од Надежде, која је путовала по земљи у потрази за причама које ће пренети на платно, одседала у многим српским кућама, где је била радо виђен гост, њен брат је био опседнут уметношћу, али на другачији начин.
„Док је радио као дипломата, он је и тада био ангажован у тим културолошким активностима при различитим конзулатима у којима је радио: у Ватикану, Риму, Чикагу и напослетку у Вашингтону. Дакле, све време био је окренут ка уметности.”
Она се изражавала кроз сликарство, док се он изражавао стихом, реченицом, бојом, а неретко фотографијом, па чак и кроз филм. У оно време реткост је било да неко има фото‑апарат, а брат и сестра су га често користили. Растко је волео да забележи тренутак у времену, а Надежда да га сачува за историју.
„Растко Петровић је остао доследан чистој уметности. Она има свој прогрес, није забетонирана никаквим узусима или традицијом, она је жива материја. Растко Петровић је знао да слика живи док постоји, док је неко не уништи. Слика има своју сталну трансформацију, јер свако ко стане испред ње види нешто себи својствено. Она се тако мења и развија са сваким новим значењем.”
Занимљиво је да је баш Надеждин фото‑апарат спасао бројне животе, јер је у футроли сакрила лекове за изнемогну српску војску, радећи као болничарка за време Првог светског рата. Захваљујући бритком уму и храбром срцу младе болничарке, Немачки војници су поверовали да је ментално оболела, како им се представила, и нису проверавали шта се крије у футроли, те су лекови успешно допремљени у пољску болницу.
Уметност је била та која је и спасила младог Растка најпре од Албанске голготе, а касније да му срце не препукне од бола изазваног губитком најближе сестре.
„Хладноћа, глад, болести обележиле су прелазак преко Албаније. У моменту када више није осећао ниједан свој унутрашњи орган и у тако испражњеном телу дошао је до базног дела, где је изласком из те голготе направио свој унутрашњи простор из кога је касније црпео сву уметност.”
Надеждина смрт у ваљевској болници нанела је велики ударац породици Петровић, али и оставила траг на младог Растка.
„Надеждина смрт 1915. године била је ударац за целу породицу, нарочито за Растка, који је тада био јако млад. Пре свега јер је она била стуб те породице, анимус, односно замена за оца кога више нема. Од тог момента Растко је пушта у свој лични и радни простор, из кога није излазила све до његове смрти.”
Раско је оставио неизбрисив траг у књижевности, баш као и његова сестра у историји уметности, али исто тако оставио је траг на књижевницу која је, трагајући за причама из његовог живота, пронашла чисту љубав, коју је пренела на читаоце ове књиге.
Иако вам се на прво читање може учинити да је породична сага Петровића тужна, нисте у праву. Из боли настају најлепша дела, а брата и сестру ништа није могло раздвојити, те је и сама смрт одступила.
„Ништа их није могло раздвојити па ни сама смрт, те данас Растко почива крај своје сестре, чувене Надежде Петровић. Давне 1986. године мошти Растка Петровића пренете су у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду, где и данас почивају.”
Разговарала: Јелена Јоцић