Напомена: Цртице су настале као резултат ауторкине борбе против анксиозног поремећаја и жеље да помогне другим младим људима који се суочавају са истим или другачијим проблемом да изађу ван оквира и потраже помоћ.
Умеш да победиш досаду, умор, рутину свакодневице, стрес и бригу коју она са собом носи, али шта ћеш са оном седом длаком која се појавила на потиљку?
За тебе се не може рећи да имаш кратак фитиљ, не смета ти аутобус који касни, ортак који не одговара на поруку, ред у пошти за плаћање рачуна, деца која скачу по кревету, комшија с трећег спрата који реновира купатило, али шта ћеш с пертлом која је пукла баш када си је везао?
Ти си прави филантроп, увек пун разумевања, увек ту кад се треба рећи топла реч, пружити подршка, разговарати о било чему, али шта ћеш са познаником који пљује по теби на сваком ћошку?
Ти си снажан човек, можеш се борити с лавовима и другим зверима, хладноћом, ватром, оним типом што пребија свакога на улазним вратима кафане, али шта ћеш са ветрењачама?
У стању си победити емоције, грижу савести, самоћу, бол, рак, смрт, али шта ћеш са самим собом?
Како победити самога себе?
Мислимо, стварамо, волимо, постојимо.
Живимо. Живот проводимо лутајући
између сна и јаве,
дивних, спокојних, порушених снова
и тмурне, ружне, упропашћене стварности.
Лутамо, тумарамо, кријемо се.
Бежимо од истине, од реалности, од илузија… од себе.
Снови су склониште.
Боримо се.
Добро и зло, анђели и демони, зла вештица и добра вила.
Вечита борба.
Ко побеђује? Нико.
Ко води? Не зна се.
Склониште нам је срушено. Олуја…
Лутамо, тумарамо, тражимо прави пут, губимо се.
Губимо себе.
Стајемо. Чекамо. Заспимо, сањамо.
Налазимо склониште.
На путу смо.
Аутор: Јована Денчић, студент Психологије.
